Укључење у програм - Телефон: 011/409 22 84 Скајп адреса: snaga.naroda2

naslovna paypal2

Подржите радио

Обавезно је унети износ дoнације: ДОНИРАЈТЕ ОВДЕ

:

Facebook

Пратите нас

Свијет се дестабилизује и у процесу сучељавања два принципа, права народа на смоопредјељење и принципанеповредивости граница суверених држава. 

Нису Албанци успјели једнострано прогласити независно Косово само захваљујући њиховој жељи и организовању у том смислу, већ по најприје што су ту амбицију утиснули у осмишљен процес свјетских моћника. Можда су им они и дали инспирацију за то. 

И људско друштво има своју плиму и осеку. Најмоћнији управљају њима, а остали се прилагођавају мање или више успјешно а понекад и понеко буде и уништен. Они имају моћ у континуитету која се вијековима преноси. Настоје управљати свијетом кроз разне процесе, догађаје, пројекте. Западном Европом, па и цијелом Европом покушали су управљати кроз пројекат Европске уније. 

Код свих великих догађаја, пројеката (...СССР, СФРЈ,ЕУ...), без обзира која моћна сила их је осмислила и покренула, јавља се и друга моћна страна, која покушава „воду усмјерити на своју воденицу“.

Када су идејни творци ЕУ (онакве којом би контролисали Њемачку и остале) увидјели да преко ЕУ и Брисела не остварују своје потпуне интересе, јавила се друга страна... Њемачка је ЕУ успјела искористити за обједињавање њемачког народа, економско и политичко јачање. Они су прије свега Њемачку, преко Украјине покушали „гурнути“ у сукоб са Русијом, нису имали озбиљнији резлтат осим увођења санкција Русији. БРЕГЗИТ-ом су направили припрему за мрцварење Европске уније, којом очигледно нису остварили њихов почетни циљ. Није се успјело ни мигрантском стратегијом. Њена два могућа циља су: мобилизација миграната у евентуалном рату против Русије и дугорочно, преко доласка више десетина милиона људи из Африке и Азије, створити микс идентитет, тј. разбити суверенитет и идентитет народа Европе. Тај процес би захватио  цијели свијет, у којем би се издвојила мала елита која би господарила свијетом, којег би чинили безлични појединци. Јачање националних осјећања и коришћење референдума  у циљу остваривања права народа на самоопредјељење разориће ЕУ и изазвати сукобе у Европи. Можда мисле на тај начин ријешити питање досељеника, Арапа... ислама. Они успостављају принципе, законе, формуле, али увијек влада  сила која све то дефинише. 

У овом времену они су први по чели, и то од Косова.

У случају Шпаније и Каталоније занимљиво је сљедеће размишљање. Каталонија нема право на референдум којом би се остварила независност. Али, када централна власт Шпаније покуша спријечити процес осамостаљења насиљем (а како би другачије, јер све друго није вриједило), онда ће они подржати независну Каталонију. Па онда иду сљедећи... промјена граница Њемачке и Пољске могу донијети велике посљедице

Србија, СПЦ, породица, треба да развијају национално осјећање код људи, родољубље, да се духовно обнове, а то је најважније за српски идентитет, а економски развој може итекако да прати такву унутрашњу обнову. Такво дјелање спријечиће покушаје који долазе и споља, да се Војводина осамостали, а са друге стране оснажиће жељу и дати снагу да Срби створе државу коју ће вољети, а та држава ће бити гарант заштите српског народа и сваког појединца у њој. 

Они су они који покушавају загосподарити свијетом, који управљају свјетским догађајима, финансијским токовима, који покушавају разбити све врсте суверенитета, од државног, колективног до личног. Они који покушавају створити контролисаног, безличног појединца, анестезиране душе. Они све темеље на материјалном, а савјест умирују тиме да циљ оправдава средство. Они су антирелигиозни, они који стварају лажну религију.

Они контролишу САД, Енглеску, НАТО, већи дио Ватикана.

Ми смо и за слободу народа, религија, за њихов идентитет, и за духовну природу човјека. Нас, у овом времену може предводити Русија и зато је ваља позивати за ту историјску улогу. Свијет никада неће бити једнополаран. 

Спомињање Божијег Устројства и Промисли у овом тексту било би преамбициозно иако је оно пресудно и за разумијевање људског друштва. Због тога, често невјерујући велики интелектуалци бивају изненађени крајњим исходом неког процеса или догађаја.

Отвореним писмом Генералном секретару УН-а, Бан Ки Муну, подсјећам да је процес разбијања суверених држава почело са Косовом. Мада, у суштини, исправно би било закључити да је он отпочео разбијањем СФРЈ. У Уставу СФРЈ из 1974. године налази се реченица „Народи имају право на самоопредјељење до отцјепјељења“. Дакле, прилог „до“ прецизира да отцјепљење  није садржано управу народа које подразумијева сву врсту аутономије, али не и излазак из савезне државе. По Уставу СФРЈ из 1974, републике су имале фактички сву врсту аутономије „доотцјепљења“, али не и право на једностран излазак из савезне државе. 

И на крају сваки текст завршавам: 

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Бања Лука

05.10.2017.

Предсједник Покрета

Дане Чанковић

SSAJT SNP

Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати "хрватској крви и тлу." Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: "чифут," "смеће," "смрад," "жидовски и орјунашки расист" (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, "говно." "Напокон једна лијепа вијест," "Богу хвала!", ширио "антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста," били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1]
Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање поводом смрти овог угледног припадника хрватског друштва (макар да он, својим пореклом, не задовољава неке од кључних расних критеријума средине да би могао бити прихваћен и интегрисан) поново поставља у средиште пажње нека шира питања која се односе на менталитет и колективни морални профил покојникових суграђана. Та питања би требало да буду врло разумљива не само сваком Србину него -- на основу управо изложеног -- и већини припадника јеврејског народа.
Јер, пре седамдесет година, у срцу Европе, и то баш у Хрватској, догодила су се два масовна покоља, у оквиру Другог светског рата. На територији под контролом тадашње хрватске државе, која је функционисала између 1941. и 1945, дошло је до покушаја да се систематски истребе и униште два народа Поред сународника покојног Славка Голдштајна, то су били и -- Срби.
Под утицајем нацистичких доктрина, Немци су свуда сабирали јеврејско становништво, које су затим масовно слали у злогласне логоре смрти. На такав начин, процењује се да су побили око шест милиона Јевреја. Специфичност НДХ је била у томе да је тамо масовна ликвидација јеврејског становништва била у потпуности поверена хрватским властима. Славко Голдштајн -- чија недавна смрт је у Хрватској прослављена са ликовањем -- један је од малобројних преживелих јеврејских срећника са територије Хрватске из тог периода.
У "Независној Држави Хрватској" српски народ је био стављен ван закона, а убити Србина или опљачкати његово имање постало је не само право него и патриотска дужност сваког Хрвата.
По немачком историчару Карлхајнц Дешнеру (Karlheinz Descher), усташка недела су незамислива без надахнућа које је пружио Старчевић:
"Њихов духов ни родоначелник, Анте Старчевић, заступао је гледиште да Срба уопште нема, а све оно што се српским зове да мора исчезнути, због чега су Срби, како је Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини, наступише сад усташе против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем ступњу, али није био католички..." (K. Deschner: Abermals Kraehte der Hahn, Stuttgart 1962) 
Током четворогодишњег покоља, према компетентним проценама уништено је око 750,000 српских живота.
Поред формалне паралеле између немачких и хрватских злочина, постоје и извесне разлике -- барем ако би се поредили ставови Немаца и Хрвата.
Док се сви одговорни Немци данас ограђују од Адолфа Хитлера и његових расистичких идеја, идејни инспиратор хрватског злочина против Срба, Анте Старчевић, од Хрвата је био признат и слављен као "Отац домовине" и пре, и за време, и после геноцидне оргије које је његово учење надахнуло током Другог светског рата. Он је то исто и данас, после репризе те оргије у Хрватској, деведесетих година прошлога века.
Бес на Српство
У немогућности да оствари своје мегаломанске амбиције, Старчевић је тражио некога да свали кривицу за све хрватске проблеме и невоље. Кривца је нашао у Србима који су -- културно и економски напредни, национално свесни и јаки -- тада сачињавали једну четвртину становништва Хрватске.
Развијенији српски национализам створио је снажне српске политичке странке у тадашњој Хрватској. Као четвртина становништва, Срби су, разумљиво, били и снажан политички фактор, који није имао симпатија према правашким идејама Старчевића и круга његових истомишљеника.
Старчевић је нашао решење окомљујући се на Српство. Као ни аустроугарске државне установе, Старчевић ни Српство једноставно -- не признаје. На типично својствен начин он "аргументише" да Срби нису никаква нација, јер немају документа! По Старчевићу, то би требало да буде нека врста феудалне повеље. Према томе, то нису никакви Срби (јер он тврди да таква нација не постоји) већ је то мешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка, који својим присуством "оскверњују" (скрнаве) свету хрватску земљу. Србе су, тврди Старчевић, створили Беч и Пешта да би имали пету колону у Хрватској и да би спречили стварање хрватске државе. Зато Старчевић псује Србе као "влашки накот," "посрбице," "служинце," итд.
И Јосип Хорват, један од најбољих хрватских историчара, потврђује да "у Старчевићевим кресевима ... распром доминирају личне навале у којима је пречесто ultima ratio псовка ... С том методом служит ће се Анте Старчевић у будућим својим политичким борбама." 
Од негирања народности кратак је пут до негирања људскости. Старчевић одузима Србима све што је добро и присваја Хрватима.
"Старчевић наступа као хрватски национални империјалиста," наставља Хорват. "Старчевић хрватство протеже на цијели српско-хрватски простор: и сам Душан Силни за Старчевића је одвијетак 'прејасне хрватске династије Немањића, који кроз вијекове као краљеви владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске'." [2]
Лишени својих национално-културних и историјских обележја и вредности, Срби у Старчевићевом наказном приказивању губе и људске карактеристике, постају уљези, накот. Тако је Анте Старчевић формулисао "философску" подлогу за зверства усташких кољача у том моделу од "хрватског државног права," геноцидној НДХ.
"Славосербска пасмина" -- геноцидна шифра за српски народ
Анте Старчевић, та "најлуциднија хрватска глава" (М. Крлежа) чији су ultima ratio биле псовке (Јосип Хорат),  наслањао је своје расистичке, антисрпске доктрине на појам "славосербске пасмине," којим је етикетирао цео српски народ.
За Старчевића, "славосерби", одн. Срби, нижи су од животиња (најнижег ступња савршенства), па стога нису достојни да се убрајају у људска створења:
"Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевност. Славосрсби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свијест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити гори ни бољи него ли су; они су, изузев окретности и препредености које даје вјежбање, сви у свему посве једнаки." [3]
Из ових "размишљања" Оца Домовине следи закључак: истребити ове расчовечене креатуре није грех; напротив, очистити хрватску домовину од њиховог присуства је патриотска врлина. Геноцидно семе усташтва, чији су опаки плодови процветали 1941 - 1945, посадио је Анте Старчевић половином деветнаестог века.
Усташе су добро упамтиле Старчевићеву лекцију. У Старчевићевим "Изабраним списима," штампаним у Загребу 1943. године, усташки идеолог Блаж Јуришић објашњава појам "славосерби" на следећи начин:
"У појам риечи славосерб сабрао је Старчевић сва најгора својства човјека, у првом реду сужањство, које му је најодвратније. Изразом славосерб хоће Старчевић да њихову сужањску ћуд прикаже као појачану на другу потенцију, јер латинске риечи sclavus и servus значе роб и слуга."
Јуришић затим цитира самог Старчевића из његових "Неколиких успомена":
"Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакому тко и пошто их хоће, и свакому купцу дају Херватску у наметак; ... људи који су по својој сужањској нарави против свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели херватски народ збрисати с лица земље, тер о тому и раде." [4]
Као што се види, и параноидан тон, да Срби раде о глави Хрватима, чиме се хрватски прогони рационализују као поступци нужне самоодбране, Хрвати дугују својој "најлуциднијој глави," Анти Старчевићу.
Становиште, са кога је Старчевић посматрао Србе, било је изразито расистичко, тако да је Стјепан Бућ потпуно у праву када Старчевића хвали као претечу Хитлерове расне идеје. [5] Исправно је писао правашки првак Јулије Маканец у Загребу 1944. године:
"Славосрбска пасмина био је за њега [Старчевића] строго ограничен социолошки појам, и та славосрбска пасмина угрожавала је -- по његовом мишљењу -- племениту расу Хрвата, т.ј. чистоћу и карактерну снагу хрватске расе. Премда је Старчевић био склон идејама француске револуције, то он ипак није присташа науке о једнакости људи, него је заступао мишљење које појам народа доводи у непосредну везу са појмом расе и крви." [6] 
Горњим ставовима једва да је потребан икакав закључак. Расчовечавањем српског народа, лишавајући га у својој пропаганди свих националних и људских ознака, Старчевић је психолошки припремао Хрвате, манипулишићи њихове перцепције и умртвљујући њихову савест, за зверски обрачун са беспомоћним српским живљем током Другог светског рата.
Значење геноцидне етикете "Славосерб"
Према томе, важност Старчевићеве идеологије за Хрвате је неоспорна. Да пређемо сада на детаљније излагање Старчевићеве геноцидне стратегије уперене против српског народа.
Зашто користимо израз "геноцидна стратегија"? Зато што се он чини најприкладнијим у овом случају. Старчевићева антисрпска пропаганда се креће на неколико нивоа, од ликовање над српским несрећама све до отворених геноцидних претњи. Дакле, то је добро разрађена вишеструка пропагандна концепција која обухвата и подстицање на покољ и оправдање покоља. Јер, када се Срби лише својих људских и народних ознака, када се коначно расчовече и унаказе у очима Хрвата, поклати их престаје да бива грех и претвара се у велико патриотско дело чишћења домовине од "влашког накота." То је дело за које се надбискуп врхбосански Шарић у време НДХ, док су свуда око њега Старчевићеве идеје на најзверскији начин бивале спровођене у праксу, цинично изразио да "не узнемирује нашу вјерску и католичку савјест."
Пређимо сада на детаљнију анализу компонената Старчевићеве геноцидне стратегије где се, пре свега, издваја етикета "Славосерб."
Веома је важно да пречистимо значење једног од кључних појмова у Старчевићевој геноцидној терминологији -- а то је израз "Славосерб."
Као што је познато, наслов једног од главних Старчевићевих радова је управо "Пасмина Славосербска." За тровање хрватских маса антисрпском мржњом, тај израз је био идеалан, али од онога тренутка када је продро у културни свет, када се за употребу тог епитета сазнало изван унутрашњег хрватског дискурса, постао је извор неизмерне срамоте и бруке за Хрвате.
Да би, како-тако, пред иностраном културном публиком заташкали ствар, доцнији хрватски публицисти су измислили теорију по којој је израз "Славосерб" општа морална а не народносна (одн. да је етичка, а не етничка) категорија, која се не примењује искључиво на Србе.
Тако, на пример, хрватски публициста др М. Габријел у својој биографији Старчевића пише:
"Старчевић је створио посебну правашку терминологију. Ријеч 'Славосерб' Старчевић је створио за ознаку посебног типа човјека." [7] 
Истакнути хрватски историчар Јосип Хорват такође покушава да изглади ствар:
"Мисаона срж те Старчевићеве крилатице је философска, за њега су ријечи Славен, Србин деривати ријечи  servus, sclavus, роб, сужањ, ознака карактера: Славосрбима означује Старчевић у свим народима групе безначајника, подлаца, компромислија, људи који не могу и немају храбрости ни за слободну мисао ни за слободну акцију. То је за њега онај етички олош који треба онемогућити и искоријенити у сваком народу, који жели бити снажан у животној борби." [8] 
Чак и на први поглед, ово је врло натегнуто и неубедљиво тумачење.
У сваком случају, најпозванији је сам Анте Старчевић да се изјасни шта је хтео да каже и да ли је крилатицу "Славосерб" користио у моралном или народносном смислу. Ево шта он о томе пише у "Писмима Мађаролацах":
"Име Славосерб етничко је за ту пасмину, оно се никаквим другим именом не да достојно замијенити." [9]
Мистерије више нема. Старчевићеве геноцидне тираде против "пасмине славосербске" нису биле уперене уопштено против моралних покварењака, којих има у свим народима, него су циљале колективно на један одређени -- српски -- народ. Јер, то је по Старчевићу етничка, а не морална категорија.
Према томе, хрватска брука пред културним светом и даље стоји: ружећи друге изразима од којих би се и Хотентоти постидели, Хрвати су само успели да цивилизованој јавности пруже више него поразну слику о себи самима. Отуда покушај неких од њихових просвећенијих глава да ствар накнадно пренесу на морални колосек и да на такав качин прикрију своју острашћену расну мржњу.
Расна деградација Српства
 
Старчевић се није заустављао на општим местима, нити је своју пропаганду ограничавао само на оптужбу да су Срби виновници хрватских несрећа. Он је Србе систематски и грубо карикирао и омаловажавао са чисто расистичког стајалишта.
Срби су, по њему, смеће, сужњи, преваранти:
"Ово је смеће сужањах Еуропе, Азие и Африке. Ну сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како нпр. свиње за блато. Да се сброје све опачине ових злочинацах Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује, и у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб. Ако то нећете держати за недвојбену истину, ви ће будете вазда налазити превареними."
У продужетку, Старчевић извлачи свој геноцидни закључак из претходне формулације, према којој су Срби спремни за свако зло као што су свиње увек спремне да се ваљају по блату. Треба, каже он, "свињам на пут стати, за да не могу људе драпати." [10]
Геноцидни сигнал је јасан сваком хрватском читаоцу: ако су Срби опаке свиње које људе "драпају," и ако тим "свињама" треба стати на пут, за то постоји само један начин. Свиње се кољу. Старчевићева методолошка алузија добија пун смисао тек у оквиру стварних збивања која су уследила, усташког покоља 1941 - 1945, и подједнако жестоких зверстава током "домовинског рата" деведесетих година.
Старчевић је Србима приписао само најгоре и најниже, животињске инстинкте и карактеристике:
"Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакоме ко их и пошто хоће, и свакоме купцу дају Херватску у наметак; врста људи, које ће сватко, ако се не да више, купити и за здјелу крумпира; људи, од којих најврснији можда би добили од праве владе да чисте луле; људи, који су по својој сужањској нарави проти свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели народ херватски збрисати с лица земље, тер о тому раде." Није згорег у мало проширеном облику поновити овај елоквентан цитат. [11]
"Крађа и прељуба," додаје Старчевић, "нису им ништа." [12]
Геноцидне претње
У претходним излагањима документовали смо крајње антисрпски став хрватског националног идеолога и "Оца домовине" Анте Старчевића. Читава поколења Хрвата између друге половине деветнаестог века и 1941. била су отворено подигнута и одгајена у духу идеја које је Старчевић проповедао. Како се показало не само у периодима током Другог светског рата и затим деведесетих година, већ и данданас када је Хрватска прекривена споменицима, улицама и трговима у част Анте Старчевића, хрватске масе и припадници разних друштвених слојева опчињени су Старчевићевом науком. Ако се идеје по својим плодовима познају, однос према десеткованом српском становништву у постјугословенској хрватској држави је непобитан доказ живог утицаја Старчевићевих идеја.
Међутим, ма колико наведени Старчевићеви ставови према српском народу били патолошки, параноидни и нецивилизовани, ипак ћемо допустити могућност да би скептични читаоц могао да одговори да они не прелазе ону критичну границу која пуко непријатељство дели од потстицања на геноцид, у овом случају на физичко уништење српског народа.
Сада ћемо том скептичном читаоцу пружити непобитне доказе да Старчевићева антисрпска опсесија није била само академске природе, већ да је клање Срба било изричита тачка на програму духовног вође хрватског народа, и то на бар пола века пре него што се први усташа латио за каму.
Старчевићева књижевна дела врве од експлицитних геноцидних претњи уперених против српског народа. Али ни једна се не може мерити са следећим пасусом:
"Још се нисам окерљао од синоћне муке и стиске. Дођох у пиварницу код 'Филаретове браде' за видети тко тамо долази, за чути шта се тамо говори. У њој нађох који се мерко держаше. Одмах опазих да то нису Нашинци; к њима сести несмим, далеко од њих несмим, јер неби могао чути њихов разговор. Нетом што ми баба донесе криглец, ето нетко загерми да се сва соба стресе. 'Славосербских можданах да се најидем, славосербске керви да се напијем.'
Па наставља: "Лагао би да кажем да ме над тими речими перпор  необузе. Они готи се само посмехнуше, па ме погледаше, тер се держаше као да су привикнули на такове наруџбине. Тако и баба, него она ме керваво погледа, па замакну." [13] 
Овај пример канибалске културе требало би превести на све светске језике. Анализирајмо, за тренутак, наведене редове.
Старчевић овде описује атмосферу у једној типичној хрватској крчми, коју је посећивао. То је било најмање пола века пре него што су Срби у злосретној "унитаристичкој Југославији" Хрватима ишта лоше могли да учине. И о чему су Хрвати тада разговарали, шта су прижељкивали? Да се наједу српских мозгова и да се напију српске крви! Иста "култура," исте канибалске преокупације, као и сто година доцније, за време "хрватског прољећа" 1971. када су певали, "Ми Хрвати не пијемо вина, него крви од српскога сина."
У истом "књижевном делу", Старчевић и на другом месту позива на физичко злостављање српског народа:
"Ако, дакле, мислите да Славосерби не стоје дубоко испод животиње, да они нису права сужањска пасмина: покажите ми иједну другу животињу, која се не уклања од оне стране од које добија ударце. Тому накоту дај кору круха, па га удари, па га дери до кости." [14]
Овде видимо сливање две геноцидне теме: да су Срби испод животиња, т.ј. да се уопште не убрајају међу људска бића, и да их треба немилосрдно ударати и драти до костију. Ово су све праслике усташких зверстава, алузије на нечувена дивљаштва (пијење српске крви, сакупљање српских очију, драње коже са још живих српских жртава) које су Старчевићеви духовни потомци буквално упражњавали у својој чудовишној НДХ, од 1941. до 1945. године.
У "Пасмини Славосербској," Старчевић наводи још један пример хрватске бестијалности, али са неприкривеним задовољством и имплицитном препоруком да то треба поновити:
"Вјешала за ону пасмину [Србе] биаху најстраховитија места смрти. Било да Хервати то нису знали, било да их је знао гнев преузети, они нису кривце вјешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше." [15]
Старчевићеве геноцидне претње, као што смо у неколико наврата видели, полазиле су од чисто расистичке основе:
"Народ је херватски познао нечисту керв која му је ону срамоту и несрећу задала; народ херватски сматра ту керв за туђу, славосербску; народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." [16]
Суштина претње је јасна: нечиста српска крв загађује свету земљу хрватску, што Хрвати неће дуго трпети. Када дође време, они ће се те "нечисте крви" отарасити, а виновнике своје "срамоте и несреће" казнити!
У овој примитивној формулацији "најлуцидније хрватске главе" (да поновимо, по Мирославу Крлежи [17]) налазимо, можда, квинтесенцију хрватске расистичке и геноцидне мисли.
У "Писмах Мађароланцах," Старчевић наставља да прети да се обрачуну са Србима време ближи:
"Тако сте ви Славосерби народ херватски осрамотили и омразили код свих народах. Али време вам је на измаку." [18]
Распиривањем најпримитивнијих националистичких страсти, Старчевић је успео да својим геноцидним духом задоји читава поколења Хрвата. Њему је невероватно пошло за руком да своју мржњу и параноју пренесе на читаву једну нацију. Ево како Старчевићев хрватски биограф , М. Габријел, резимира Старчевићеву идеологију:
"У борби за опстанак Хрвати не смију бирати средства, јер да се спаси и осамостали славни род Хрвата, ниједно средство није лоше. И када је Старчевић у своме бијесу јавно бацио Србима да су 'цигански накот зрео за сјекиру,' а његове присташе дочекали бурним одобравањем почетак хрватско-српске борбе до истраге, сврставани су сви тријезни људи, који у овој борби виђеше несрећу и зло, у славосербску пасмину." [19]
Изјаве Анте Старчевића, опште признатог препородитеља и духовног вође савремених Хрвата, не остављају места за сумњу да су усташки злочини били припремани деценијама пре него што је 10. априла 1941. била проглашена НДХ.
У Старчевићевим списима налазимо једну широко разрађену геноцидну антисрпску идеологију која почива на следећа три постулата: (1) Срби су расно инфериорна пасмина, која загађује хрватски животни простор; (2) Хрвати су славан и велики народ, чији напредак онемогућавају Срби; (3) Хрвати имају право и дужност да своју 'свету земљу' очисте од српског баласта, силом ако треба, пошто су Срби 'накот зрио за сјекиру'.
Потпуну интегрисаност Старчевићевих идеја са најнижим заједничким именитељем размишљања у хрватском друштву можемо показати наводећи два речита примера. Пре свега, поруком коју је Анте Павелић упутио Србима на територији коју је контролисала НДХ 23. новембра 1941:
  „Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ ("Усташа: Вјесник хрватског усташког ослободилачког покрета, Загреб, 23. новембар 1941; извор: Динко Давидов, "Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945", Београд 2013, стр. 181).
Подударност између појмова и речника којима се Павелић служи и њиховог идејног прототипа код Анте Старчевићевих исувише је очигледна да би захтевала посебно истицање.
Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити такође и по следећем примеру. То је писање листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још трајао први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, да су "Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру... Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа." Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском a такође и у Краљевини Југославији, чији су представници седели у избегличкој влади у Лондону.
И код Стјепана Радића, другог истакнутог масовног политичког вође хрватског народа у међуратном периоду, наилазимо на стил изражавања који без грешке потсећа на архетипску реторику Анте Старчевића. Што се тиче задњег хрватског вође од значаја, Фрање Туђмана, довољно је навести његову изјаву да се сваки дан када се пробуди захваљује Богу што му супруга није "ни Жидовка ни Српкиња." Треба ли још доказа за тријумф Старчевићеве примитивне мисли у најширим и најдубљим слојевима хрватског друштва?
И преузимање српских националних вредности, и злонамерно приказивање српских националних особина, и расна деградација Српства, и најзад отворене геноцидне претње упућене српском народу играју одређену улогу у Старчевићевом настојању да се хрватски народ психолошки припреми за задатак. Тај задатак усташе су извршиле за време Другог светског рата, а на просторима који се налазе у власти хрватске државе створене после разбијања Југославије крајем прошлог века -- он се на разне начине још увек врши.
Закључак: социјална патологија једног бедног и несретног народа
Хрватски челници одлично знају да је хронично осећање инфериорности психолошка слаба тачка код хрватског народа. Са или без разлога, Хрвати су убеђени да цео свет на њих гледа снисходљиво, да их нико не цени, а Срби поготово.
Сваки народ, као сваки појединац, настоји да стекне углед, добар глас и поштовање себи равних. То је нормално. Народ у својој историји тражи разлоге зашто би други требало да га поштују. Чак није важно ни да ли ће га други стварно поштовати. Битно је сазнање да има богату историју, испуњену великим стремљењима и достигнућима. Такво сазнање испуњава га вером у себе и самопоуздањем, па када туђе поштовање понекипут изостане, то нема трагичних психолошких последица.
Код Хрвата, ствар је сложенија. Док су околни народи хиљаду година стварали своје националне државе и установе (ма какве оне биле), или су се херојски борили за своју слободу, или су барем били неки осетан фактор на историјској позорници, Хрвати су тај дуги период провели углавном као мирни кметови, прво Мађара, затим Хабсбурговаца.
У деветнаестом столећу, мањи европски народи почели су да се буде из вековног сна наметнутог туђинским окупацијама. Сваки од њих је, претражујући своју прошлост, нашао понешто као потврду своје вредности пред суседима и пред великим народима који су словили за културније и напредније у тој епохи.  Хрвати су нашли мало тога што би могло да се пореди са тековинама околних народа. Срби су имали своју снажну средњовековну државу и легенду о Косову, Грци -- сећање на јелинску славу. Бугари су имали претензије на некадашње царство; расцепкане италијанске државице -- на културу ренесансе и, још давније, на величину Рима. У поређењу са њима, хрватска прошлост (мада у томе нема ничег срамног) није била испуњена нарочито великим делима и догађајима, а хрватска култура била је позајмљена.
Деветнаести век, век немилосрдног такмичења малих, тек еманципованих народа за самопотврду пред културном Европом, Хрвате је гурнуо у душевну кризу и оставио им у наслеђе хронични комплекс ниже вредности и импотенције.  Амбиције духовних вођа хрватског народа превазилазиле су  прескромни историјски капитал којим је хрватски народ располагао. Челници су одлучили да компензацију траже не стварањем сопствених духовних вредности, него уништењем оних чије су остварене вредности претиле да Хрвате баце у засенак.
"Отац домовине," Анте Старчевић, за све хрватске недаће бацио је кривицу на Србе, или "пасмину Славосербску," како их је називао.
Завист је тако постала полигон националне свести. Геноцид се претворио у планирано средство националне политике.
Сада је сваки Хрват, сваки "кумек," могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот. Према учењу Оца домовине и његових наследника, оно што би се под нормалним околностима сматрало злочином, и за шта би гризла савест, постало је света дужност и велико дело националног самопотврђивања.
Формула је нађена.
Манипулишући код хрватског народа психолошким стањем неадекватности, хрватске вође су успеле да нормалну тежњу да се стекне поштовање околине изопаче у једну лудачку мржњу.
Та мржња се претворила у незапамћену геноцидну оргију током Другог светског рата и наставља да се исказује тамањењем и прогоном свога објекта, до данашњих дана.
Доказ тезе да у основи те мржње лежи комплекс ниже вредности у односу на Србе налазимо у дијалогу између вајара Ивана Мештровића и Поглавника НДХ Анте Павелића, објављеног у усташком гласилу "Хрватска," који излази у Аргентини, у броју за април-мај 1975. године. Разговор је, по белешци која прати текст, вођен у "банским дворима године 1943":
"Мештровић: Ви знате да ја нисам ни тренутка посумњао да ће Ниемци изгубити рат.
Павелић: Нити ја. Али да нисмо прогласили своју независну државу, сви народи би нас сматрали смећем, а не народом.
Мештровић: Зар независност значи да морамо један другог клати, ако се не слажемо?
Павелић: Народ вели: тко се не освети, тај се не посвети.
Мештровић: А шта ће бити с нама када се Балкан нама освети?
Павелић: Они су били већ увјерени да смо рођене слуге. Најприје аустријске, па онда њихове. Сигурно нас сада више поштују него прије."
Овај дијалог је богат материјалом за анализу психијатрима и социјалним психолозима. И политолозима, наравно, уколико размишљају о начинима како да се најбоље постигне "регионална стабилност." Али најважније од свега је да се Срби замисле над психом која се оцртава у овим редовима. За нормалне њуде, поштовање се стиче као награда за неку вишу моралну вредност или достигнуће. Истинско поштовање, као и љубав, психолошки је незамисливо без слободе код онога ко га даје и моралне вредности код онога коме се пружа.
Изгледа да су Хрвати једини народ на свету чије вође другачије мисле. Анте Павелић је 1943. године сматрао да Хрвати само покољем могу да обезбеде поштовање српског народа.
Даљњи коментар може се препустити психопатолозима, моралистима и криминолозима. 
 
KARGANOVIC SAJT
 
 
Данас, када је већ све бриселским потписивањима позавршавано око протеривања државе Србије с КосМета и између подигнута државна граница са царином – остало је још само да се пребаци одговорност на – кобајаги „питани“ народ – позван на „унутрашњи дијалог о Косову“! А, како ми се чини – решење је изгледа већ пало...?!
Овај „унутрашњи дијалог о КосМету“ – све ми некако мириши да је већ, иза вашингтонских врата, приликом последњег Вучићевог боравка код тих српских потврђених пријатеља, пао договор о судбини наше јужне покрајине, с обзиром на то да је његов ауторски текст под насловом „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову“– пукнут у јавност 24. 07. – ни недељу дана по повратку?! А тај „дијалог“, према свим оглашеним тумачима и мудрацима до сада, само је, изгледа, испитивање, замајавање и препакивање свести народа, како би се прикрило већ договорено и запечаћено решење које Срби – као велики „успех“ – треба да прогутају?! Четири године после потписивања Бриселског споразума, данас када је већ све позавршавано око протеривања државе Србије с КосМета и између подигнута државна граница са царином – остало је још само да се пребаци одговорност на – кобајаги „питани“ народ – позван на „дијалог“?!
По садржају писма назире се и договорена трговина по којој ће се, изгледа, водити „битка“ за оно мало северног дела, где су у збегу концентрисани косметски Срби, а оно остало 90% окупиранога, бити предато на поклон Шиптарима?! То срамно поклањање и одрицање, биће приказано као давање за некакво, као „добијање“?! Е, мој проблем је, баш, са тим „добијањем“?!
Да ли сам у праву или не, најбоље се види кроз анализу Вучићевог „позива на дијалог“! Он нам отвара очи и каже да је сад или никад, време „да као народ престанемо да као ној забијамо главу у песак и да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи оно што смо давно изгубили“?! Што у преводу значи да смо КосМет „давно изгубили“ те да се наша „битка“ треба свести на оно мало северног дела и милост окупатора?! То је та главна реченица у којој је насликана судбина КосМета, која се даље у тексту само разрађује и народ убеђује да договорено прогута!
Ту је и замена теза, уз пребацивање
кривице на Србе: „Још од 1878. године од стварања такозване Призренске лиге, ми Срби нисмо желели да будемо довољно одговорни да разумемо снагу и жеље Албанаца“?! А где је ту, пријатељу, разумевање, тежња, план и жеља српскога народа – и који „ми“?! Где су вође које су позване за такав план и снагу – уместо ове огромне снаге коју сте упрегли у стварање плана за гушење српских жеља и интереса?!
Уз позив на уједињење ту је и обећање „користи“, па је зато потребно, „као никада до сада, да сви заједно пронађемо одговор. И то онај који ће бити трајан, који ће искључити сукоб као опцију, и који ће свима на овим просторима донети корист“?! Је ли то оно из оне кључне реченице „ да не допустимо себи да некоме предамо оно што имамо... и да не чекамо оно што смо давно изгубили“?! Значи, покријмо се по ушима, ћутимо, будимо срећни са мрвицама – ако нам их уопште и уделе – оставимо им оно што су окупирали и отели, у супротном, ето ти сукоба ако се дрзнемо да недамо наше, јер Шиптари под претњом сукоба неће отето да врате, а ми ћемо трајно, зарад мира, дићи руке од КосМета и – „свима на овим просторима донети корист“?! Која је ту наша корист међу тим „свима“ и у чему се она састоји, ако се само наше комада? И о каквом трајном миру Ви говорите, дајући решење које изазива колективну фрустрацију, понижење и осећај губитништва у српском роду, аминујући Шиптарима све бескрупулозности окупације, отимачине и бестијалности – и то на простору који није само пука територија – КосМет је идентитет, темељ, завет – светиња одакле извире српска вертикала?!
Терет одлуке – за коју је Вучић умислио да је њега запала да је донесе, и то без обзира на последице – описује као тешко стање у којем је потребна „глава сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције и руке упрљане компромисима, и нашим и албанским“?! Одлично! А где је ту албански компромис?! Покажите нам макар један пример тог њиховог компромиса да видимо шта је ту за Вас албански компромис?! Је ли то удварање Шиптарима да се смилују и одустану од оно мало северног дела нашега КосМета, а ви ћете им за тај „компромис“ аминовати отето и – још их наградити гарантовањем трајног мира – како би безбрижно уживали у окупационом проширењу?!
У писму се открива и разлог који стоји иза ове трговине, који почиње изокола реченицом да је „дошло време да Србија побеђује без сукоба“, те како „сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније такође. У противном чуваћемо конфликт чији смисао не разумемо“?! Дивно! А цена?! Колика је цена, господине?! Да ли је ико, ко је у ЕУ ушао, толику и такву платио – поклањањем и смањивањем своје територије за више од једне седмине, уз прогон и злочин над народом?! Па, Британци су под Маргарет Тачер потегли сву морнарицу и подигли борбену готовост на први степен због територије Фокландских острва, удаљене од Лондона на хиљаде километара и неколико стотина оваца и нешто мало „чобана“ тамо, зато што Фокланде – само сматрају – својима, јер су их колонизирали...!
У писму, наравно, нису заобиђена ни „наша деца“: „Да би наш напредак био сталан и одржив, морамо, ако ништа друго, бар да покушамо да разрешимо косовски (Гордијев) чвор, а не да се кријемо и најтежи терет оставимо нашој деци. Живети, значи љубити земљу по којој корачају деца, а не само хвалити се победама својих дедова“, закључује Вучић!!! Сјајно – само да није било победа наших дедова, ми – њихова деца – данас, мало би шта од своје територије имали да љубимо?! Да су они тако олако распарчавали отаџбину, уместо своје, потомци би им љубили туђу земљу, као што ће, под заслугама овдашњих вођа, убудуће, изгледа, љубити осакаћену Србију без КосМета и ко зна без чега још све...?! Није ту проблем са дедовима и децом оних који се олако одричу КосМета – деца су им обезбеђена, а дедови, ако су „њихов ген“ – неће им замерити! Али – своје интересе, уцене и обећања – немојте крити иза наше деце и дедова!!! Уосталом, ко је па то вама „објаснио“ да сте баш ви Богом дани да – сад или никад – завршите с КосМетом за сва времена?! Ево, ако је сила јака па да вам народ данас и прогледа кроз прсте, али – историја неће!!! А ни нама – ако вам то дозволимо!!! Ако не може да се одвеже, Гордијев чвор се не сече на своју штету и не назива решењем – него се одговорно ради на тренутку када ће моћи!
Вучић у писму тврди: „Србија данас је уважена свуда у свету...“ – Одлично! Ја апелујем да се то и директно провери стављањем КосМета на посебни преговарачки сто на којем ће се показати то уважавање Србије, заустављањем Шиптара у агресији и окупацији и приморавањем на принцип реципроцитета по Међународном јавном праву да – за оно што добију од српске земље – таман толико своје дају!
Овај „позив на дијалог“ похвалио је цео Запад, крстећи га као „одличну иницијативу“ и „нови реализам у односима Косова и Србије“ – наглашавајући да је за њих једини позитиван исход започетих бриселских преговора Београда са Шиптарима „узајамно признање две земље“?! То је та цена за улазак у ЕУ?!
А тек одушевљење свих битнијих Шиптара и њихових медија – широм „велике им Албаније“ за које је овај текст – „прихватање истине о независности и суверенитету Косова“?! Албански премијер Рама диже Вучића у небеса, јер су „последњих година предузети кораци које нису замишљали ни највећи оптимисти“, позивајући га још само да и формално призна „Косова“, што би било „јасно решење на путу из мрачног тунела ка светлости“?! Е, то је „компромис“!!!
Одлазећи шеф такозване дипломатије „Косова“ Енвер Хоџај каже да је овај план Вучићев добродошао као „преокрет у политици Србије према својој земљи... прихватању истине о независности и суверенитету“! И он, као и Вучић, сматра да ће то „отворити пут за друштвено помирење, регионалну сарадњу, европске интеграције и међународну афирмацију“?!
А тек Брозова узданица, комунистички омладински кадар и некадашње наше братство и јединство, а сада саветник Хашима Тачија – Азем Власи, како је одушевљен Вучићевим „прихватањем реалности Косова“! Тврди, он је „учинио први важан корак ка напуштању заблуде“ у српској јавности у коју је гурнуо мрски Милошевић „да је Косово у Србији“! То је „историјско освешћење“, а не „призивање митова покличима не дамо Косово“?! А, свака ти част, мајсторе?! То се зове принципијелност и останак на Брозовом путу!
За Беџета Пацолија, лидера Алијансе за ново „Косова“, ово „отвара пут ка нормализацији односа између две земље“, што ће затворити и питање несталих особа као „озбиљну рану за многе породице широм Косова“...! Ма, прави тренутак да Срби прихвате потпуну капитулацију, која се финијим језиком зове „прихватање реалности“?! Остало је још само да се „прекрече“ фасаде свих „жутих кућа“ – бљесну друге боје и све падне у заборав...
Ако сте мислили да су изостале унутрашње похвале из реда ректалног учепљења, где нанизани стоје коалициони партнери, аналитичари и мудраци од задатка – грдно се варате!
Садашњи нам шеф дипломатије Дачић (иначе, као премијер у тек освојеној напредњачкој власти, први је потписник Бриселског споразума 19. априла '13. године) наслања се на Вучићев текст и отвореније предлаже разграничење које је замислио као поделу нашег са Шиптарима и каже како ће то „давање и добијање бити најтежи задатак у целом процесу“?! А где, пријатељу, кумим те Богом, ту виде „добијање“, ако си наумио да делиш наше са окупатором – шта је ту добитак?! Шта је то што ће Шиптари и Албанија дати Србима и Србији од свога у тој подели?! Шиптари ће нама „дати“ део од нашега и остало наше присвојити?! Све опослили унутар српске територије, а окупациона шиптарска држава Албанија остаје нетакнута и још увећана за окупирану српску земљу?! То је за вас добијање – признавање окупације, капитулација и предаја државне територије!!! Ма, трговина вам је, баш, за историју?!
У свим овим „патриотским“ предлозима, негде најбезочније, најпоквареније, најлицемерније и најсрамотније од свих, чини ми се да је „решење“ да се, ето, за губитак КосМета – Срби и Србија „утеше“ припајањем Републике Српске?! Овде има читава једна гомила патриотских аналитичара који нас за отимање српског теше – нудећи нам сад борбу за припајањем Српске! У свим „решењима“ – српско за српско?! Па, господо мислиоци – Срби су у грађанском рату у БиХ 90-тих дали преко 30.000 својих живота да би остали Срби, говорили српски и имали Српску и – изборили то!!! Сад ви – београдске патриоте – тешите васколики српски народ како ћете – поспремљени у одела и кравате – неки испред диригованих камера, а неки наоружани оловкама за бриселским столом – „прихватити косовску реалност“, а заузврат се „борити“ да добијете – оно што је иначе српско и већ изборено, али не издајом, него оним што је најскупље – српским животима?! И на тај начин приписати себи заслуге, а српскоме народу замазати очи – да добија оно што је иначе већ добио – како не би видео страшни губитак и издају у овом садашњем – вашем „бојном пољу на Косову“?!
Поред ових тражитеља решења – има и оних које нико ништа не пита, јер се не одричу КосМета! Ови питани, све адуте су потегли, од „наше деце“ па до најјачег – живота и смрти – јер „Србија не може и неће више ратовати“, а као ови који неће да потпишу капитулацију, признају окупацију и одрекну се најсветијег места – е, ти су аутоматски „за рат“?! А кад ти ту етикету залепе – онда си га, пријатељу, завршио са својим „дијалогом“ за КосМет! Сви ти доказани „мрзитељи“ рата, попут Запада и Шиптара, па ћерај све до њихових слугу међу Србима, којима не сметају претње ратом газда им широм Планете – има да те држе на готовс и само да чекаш оно војничко – пали?!
Са овима из друге групе – разговора нема! Евентуално може само да се оспе паљба по њима, ако баш запну да се противе овоме срамном поклањању?! Иначе, најчешће, их игноришу! Нико их на дијалог и не позива – без обзира што су и они „унутрашњи“?! Не траже им мишљење, јер мишљење супротно њиховом – смета дијалогу?! Дијалог може само међу њима истомишљеницима?!
И ја сам у тој другој, етикетираној групи, а замислите, имам чак и предлог решења српско-албанског сукоба који је – „за шокирати се“ – јер није издаја, и заснива се на принципу реципроцитета! Још пре него што је, бриселским споразумом 19. априла '13. потписан први корак – давања без добијања – написала сам, месец дана раније, 11. марта – „Предлог решења српско-албанског сукоба“ – и поставила га на насловној страни свога сајта! Предлог се састоји од текста и мапе који објашњавају решење и како доћи до њега! Мапа је професионално направљена и тако постављена да, када се отвори цео текст, може се кликом на њој увећавати и прецизно сагледати разграничење Срба и Албанаца по принципу реципроцитета, што је и једино право „добијање и давање“ и једини могући пут праведног, а тиме и трајног решења које гарантује добросуседство и мир! Све остало је капитулација, која ствара колективну фрустрацију губитничког народа, која је непогрешиви рецепт за припрему – крвавог сукоба и рата – кад тад!!!
Мој предлог решења наћи ћете на сајту milijanabaletic.com, мада је довољно и само на претраживачу исписати наслов „Предлог решења српско-албанског сукоба“.
 
Milijana sajt

Ја сам за мир, праведне, и најбоље односе Срба и Хрвата...

Лукаву и максималистичку спољну политику Хрватске, нажалост јачају неки Срби и Бошњаци, медији, па и институције у Србији и БиХ. Често у политичким тв емисијама у Српској и Србији учествују гости и из Хрватске. Они причају да је доста прошлости, злочина, ружних ствари, да требамо развијати економију, оно од чега се боље живи... градити будућност. Тако причају да српски и бошњачки тв гледаоци мисле, Боже, како су ти Хрвати у праву, добри... ма да их као мелем на рану ставим. Али, добри гости из Хрватске, зашто тако нисте причали и такву политику водили 1991, па и 1941. године? Сада, када сте остварили предност и неке циљеве усташке НДХ, идете даље. Српско питање у Хрватској је ријешено. Срби више нису конститутивни, сада су мањинска заједница – скупина. Смишљено и организовано од стране хрватске државе им је обезвријеђена имовина (Својевремено, у областима посебне животне скрби, тамо гдје су углавном Срби били власници имања, држава је формирала агенцију која је једина имала право куповања имовине од Срба, па колико им да новца; Многи Срби нису имали избора). Отето им је 40.000 станарских права (У свим новонасталим државама бивше Југославије то је право под врло повољним условима претворено у власничко; Једино у Хрватској није). Многи Срби нису добили пензије, неће никад ни добити, умрли су, да не говорим о фондовима које су пунили и Срби... За злочине над Србима готово нико није одговарао.

Срби су агресори а Хрвати жртве, и са те позиције они би да граде добре односе између Хрвата и Срба, треба још само да траже ратну одштету. Вјешто су причали о великој Србији, а изгледа да су радили на стварању велике Хрватске. У том смислу, занимљива су размишљања да је инспирација за писање Меморандума САНУ дошла из Загреба. Такав меморандум је заправо користио хрватским националистима да разбукте национализам па и шовинизам у хрватском народу. Србима такав меморандум ништа конкретно није донио. И размишљање да је инспирација за рушење цркава и џамија у БиХ током рата дошла из Загреба, има смисла. Јер је управо Загребу одговарало започињање сукоба између Срба и Бошњака. Хрватској је и те како било важно да рат пријеђе и у БиХ. Зато су регуларне хрватске јединице ушле код Брода и извршиле агресију на БиХ, и у мјесту Сијековац, 26. и 27. марта 1992. године починили злочин над Србима.

Политика Београда је за њих добра само када је поданичка, а када само мало храбрије Србија износи своје интересе, или не дај Боже брине о својим сународницима у региону, онда се то тумачи као дестабилизација читавог региона. Постоје, у суштини, двије стратегије хрватске спољне политике, и обе су на сцени, разоткривено и грубо оне изгледају укратко овако.

Мање или више отворено реализују се циљеви усташке НДХ (вјечно питање Срба, враћена монета из НДХ, куна, све се чешће чује и види усташки поздрав „За дом спремни“). Покушава се реализовати хрватски ентитет у дејтонској БиХ са жељом да се припоји Хрватској, и тако даље у стварању велике Хрватске. Хрватска актуелна политика, иако се остварују неки циљеви НДХ, јавно не говори да Република Хрватска има правни континуитет са НДХ, можда и због тога што би се очигледно могао покренути захтјев за ратну одштету. Срби су у НДХ доживјели геноцид и огромна имовина им је уништена... Свједоци смо, да у Пољској постоји иницијатива да она тражи ратну одштету од Њемачке за страдања у току Другог свјетског рата.

На такву могућу агресивну хрватску политику најбоље би било одговорити заједничким ставом Срба и Бошњака а у коначном смислу да статус Хрвата у БиХ треба везати за статус Срба у Хрватској и обрнуто. Зато што смо сви живјели у заједничкој држави, Срби у Хрватској су били конститутивни и било их је преко 900.000, а и Хрвати су у БиХ били конститутивни и било их је око 700.000. Принципи треба да важе за све, или се за њих треба борити?

Друга стратегија подразумијева да се Хрватска уз помоћ дијела Запада наметне као „чимбеник“ стабилности у региону. Политиком „Завади па владај“ она би врло вјешто учествовала и значајно утицала на политичке, економске и друге процесе у региону Балкана. Хрватска је једна од најнационалистичкијих држава у свијету са фактички једнонационалним становништвом (ријешили су питање Срба) и снажно развија свој хрватски идентитет покушавајући га укоријенити и одбацујући све оно што га сада може угрозити, па и Броза који је јако пуно помогао у стварању хрватске државе. Таква Хрватска ствара предуслове за нову улогу. Изједначава историјску улогу усташа и четника равногораца и такав став пласира у Србији и БиХ, а и Броза сада вјешто „гура“ Србима и Бошњацима – Муслиманима. Јер се са Брозом враћа идеологија, која је несумњиво имала и добрих ствари, али суштински погубна, зато што је потискивала колективни идентитет и била против Бога...

Колико хрватска политика може бити увреда за здрав разум српског народа, може се видјети на примјеру поштовања закона о једнакој заступљености оба писма, латиничног и ћириличног, приликом истицања назива градова у некадашњој Републици Хрватској. Тако су 80-их година пред Загребом стајале двије табле са натписом „Загреб“, написане различитим бојама, колико се сјећам плавом и жутом, али су зато обе биле написане латиницом. А како Хрватска води рачуна својим интересима најбоље се види по питању два моста. Мост на Сави у Градишци Хрватска већ деценијама неће да гради иако би га финансирала БиХ – Република Српска, док за Пељешки мост кажу да ће га градити по сваку цијену. Хрватска спрјечава БиХ слободан излаз на отворено море тако што оно море између два хрватска територија сматра својим територијалним водама и ту управо хоће да гради Пељешки мост.

Срби и Бошњаци – Муслимани морају да извуку поуку из досадашње хрватске политике и њеног учешћа на њихове међусобне односе. Они не треба да имају никакве посреднике у доласку до историјског договора, доброг и за једне и за друге.

И на крају сваки текст завршавам:

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Бања Лука,
25.09.2017.

Предсједник Покрета
Дане Чанковић

DANE SAJT

ЧАНКОВИЋ: По изјавама које је давао, подршци Ђукановићевој представи пуча, ћутању у вези догађаја у Македонији, може се закључити да он Србију жели довести пред свршен чин и да joj, окруженом НАТО државама, уз друге околности, не преостане ништа него да уђе у тај савез. Лакмус папир да ли је то тако могао би бити његов однос према референдуму у Републици Српској о уласку у НАТО, а којег је најавио предсједник Додик.
ГАЈИЋ: Вучић попушта под притисцима из НАТО и ЕУ јер мисли да ће се тако приближити ЕУ, а то приближавање је чиста заблуда, јер поглавља која затварамо неће донети ни чланство ни бољитак нас самих. Вучић заправо стратешке партнере на путу ка ЕУ пре свега проналази у кључним земљама НАТО пакта које су или ван ЕУ или излазе из ЕУ, а оне, пре свега, желе да увуку Србију у НАТО. То су земље које желе да ЕУ буде нестабилна и стратешки им је циљ је да одржавају Србију на том правцу. У тој компликованој рачуници, уз механизме притисака и слабости Србије (објективних стратешких и оних које долазе од слабости режима) они Вучића вуку у правцу да заправо више Србију води ближе НАТО-у него ЕУ.
МИРОВИЋ: Једини Вучићев проблем је што води НАТО политику, са бирачким телом које је русофилско. Он је нескривено фасциниран криминалним режимом Мила Ђукановића и његовим уласком у НАТО, признањем лажне државе Косово и отвореном русофобијом. Све ово је за Вучића крајњи циљ.
ЈОВАНОВИЋ: Зашто власт неће да дефинише да смо трајно војно неутрални? Изостанак речи «трајно» повећава апетите НАТО, јер допушта да смо неутрални само ограничено време. Брзо увлачење ЦГ имало је за циљ да се у Србији каже да ако ЦГулази у НАТО, што не би и Србија? Том рачуницом НАТО планира да стави цео Балкан у џеп и да онда иду даље на Исток, од тога никада неће одустати.
Милорад Додик је пре неки дан упозорио да је воља српског народа да се не иде у НАТО – обавеза и онима из српског народа који можда мисле да треба да се иде тамо. Говорећи то, личи као да је послао поруку не само Србима са оне, него и одређенима са ове стране Дрине.
«Наш циљ је да чујемо вољу народа и обавежемо политичаре (у РС) да се понашају у складу са њом», рекао је Додик.
Са ове стране, Александар Вучић је, почетком лета, рекао да је против чланства Србије у НАТО «75 одсто грађана ове земље», али да би «Србија решила већину својих проблема уласком у НАТО».
Једина препрека да НАТО прогута Србију, према аналитичарима Алијансе који говоре кроз Вучићева уста, je то што међу Србима НАТО није довољно популаран.
И зато је Вучић, још као премијер, потписао ИПАП споразум и у оквиру њега обавезао Владу Србије да промовише користи које би земља имала од чланства у НАТО. Са циљем да се свест Срба о НАТО пакту промени и да они пожеле да уђу у ту «породицу». Да у очима Срба НАТО престане да буде агресор, а постане – како је рекао Вучић – неко ко ће решити већину проблема Србије!
Дакле, шта имамо: док Додик каже да политичари морају да буду обавезни да слушају народ (који неће у Алијансу), Вучић убеђује Србе да је НАТО решење српских проблема!
Обратите пажњу: Вучић не каже да је ЕУ решење наших проблема, него је то – НАТО! Ни Вучић, ни функционери Брисела и НАТО-а не кажу да је безбедност региона гарантована уласком Србије у ЕУ, него перспективом уласка у ЕУ. Вучић доследно понавља да Србија не мора да уђе у ЕУ, али мора да спроведе европске реформе!
Да ли то Србија мора зато што овде није реч о српској безбедности и прогресу, него атлантској безбедности и њеном прогресу?
Да ли реформе које спроводи Влада Србије на европском путу у име европске перспективе заправо користе НАТО пакту: да се Србија разоружа, економски и сваки други начин стави у робовласнички положај према ММФ и да се територијално дезинтегрише (КиМ, Војводина, Рашка…),а културолошки и идентитетски сахрани (у транзицији са Православља на Вебера)?
И отуда се легитимно рађа питање: да ли НАТО жели да се прошири на Србију и да ли му је то онда лакше да уради пошто се везе Србије и Русије покидају (нпр: поглавља 29 и 31), држава изреже у пузле, а народу промени свест?
Па се из тога рађа питање: ко нас то држи на путу (али не инсистира на чланству) у ЕУ? Ко потписује бриселске споразуме? Ко нам мења свест?
Ко активно – прикладним чињењем или нечињењем – помаже да Србија заиста буде затворена у обруч НАТО?
Није ли то Александар Вучић, који је лично помогао улазак Црне Горе у НАТО тако што је у кључном тренутку афере о измишљеном пучу у Црној Гори подржао конструкције Мила Ђукновића и тиме омогућио да на власт у Подгорици дође екипа која је убрзано и против воље грађана угурала Црну Гору у НАТО? И није ли Александар Вучић тај који упадљиво жмури и не меша се у брутално увлачење Македоније у НАТО?
Сме ли врховни командант оружаних снага Србије да ћути док се војни савез НАТО шири око Србије?
Или нас Вучић заправо све време и води у НАТО, а маше шаргарепом ЕУ да би смо се «својом вољом» реформисали тако да нас НАТО лакше свари, једном кад нас коначно прогута на свом походу на Исток?
Да ли је све ово могло утицати на Додиково запомагање да се «БиХ хоће на силу, против воље РС стрпати у Алијансу» и да је зато хитно потребан референдум? Да ли после изостанка Вучићеве подршке за референдум о Дану РС, Додик може да очекује да ће Вучић подржати право народа РС да на референдуму изрази слободну вољу о чланству у НАТО? И да ли Додик може да очекује да ће Вучић потом радити по вољи грађана РС, или ће се држати као у случајевима Црне Горе или Македоније?
Да ли је могуће да Вучић све побројано чини изнуђено, све супротно од плана који је кандидовао?
Посебно је питање шта ће нам политичар који кандидује план, добије власт, каже да не може да оствари свој план, и уместо да ослободи место за онога ко можда може, почне да уместо себе – мења грађане! Несвесно?
Дане ЧАНКОВИЋ, председник покрета Избор је наш, Бањалука
Шта год предсједник Вучић одлучи, да поведе Србију дефинитивно у НАТО или путем референдума одбаци такву могућност, та одлука ће значити његов политички крај.
По изјавама које је давао, попут оне да би Србија ријешила већину својих проблема уласком у НАТО; његовој квалификацији пуча у Црној Гори, са изношењем „чињенице“ о „елементу иностраности“, што је значило подршку Ђукановићевој представи пуча и помогло доласку про-НАТО владе на власт те уласку Црне Горе у НАТО; као и његовом ћутању у вези догађаја у Македонији, који ће највјероватније, убрзано, одвести Македонију у НАТО, може се закључити да он Србију жели довести пред свршен чин. И окруженом НАТО државама, уз друге околности, не преостаје јој ништа него да уђе у тај савез.
Лакмус папир да ли је то тако, могао би бити његов однос према референдуму у Републици Српској о уласку у НАТО, а којег је најавио предсједник Додик. Србија и њен предсједник имају право да изнесу став о уласку Црне Горе у НАТО као и могућем уласку Македоније а посебно о уласку Републике Српске и Федерације БиХ, из најмање два разлога. Значајан дио сународника налази се у том региону и о њима Србија, као озбиљна држава, мора да брине. НАТО је извршио агресију 1995. на Републику Српску и 1999. на Србију, и пресудно је утицао на стварање лажне државе Косово, са могућим циљем стварања такозване велике Албаније.
НАТО је и средство присиле у рукама центра моћи који хоће да сруши све врсте суверенитета и наметне свој неправедни систем вриједности, присиљавајући друге да се према Русији односе као непријатељу, а наслућује се и његова жеља за укидањем Републике Српске.
Треба ли да појачавамо тим који ће сутра да заигра против Русије?
Предсједник Вучић требао би имати у виду искуство предсједника Додика, који је схватио да свако попуштање Запад доживљава као слабост и гази туђе право и остварује своје нелегитимне интересе. Предсједник Додик се окренуо интересима свог народа и одбрани Републике Српске тражећи помоћ од Русије, која је сада у сасвим другој ситуацији у односу на ону из 1999.
Зачуђује и изјава предсједника Вучића у којој је рекао да Србија ни не мора да уђе у Европску унију. Важно је само да спроведе реформе. Нажалост, многе од тих реформи које би наводно било важно спровести штетне су по витални интерес српског народа и иду у корист западном центру моћи. У поглављима 29. и 31. намећу се околности које ће покидати економске, безбједносне и спољнополитичке везе са Русијом.
Подсјетимо се и очигледног примјера укидања царина. Таква „реформа“ помогла је уништавању домаће производње.
Срби из региона, а поготово из Републике Српске имају право, али и историјску обавезу да прате шта се дешава у Србији јер од тих дешавања зависи будућност српског народа и зато они не смију бити по страни.
 
Дејан МИРОВИЋ, професор Универзитета у Приштини, измештеног у Косовску Митровицу
Што се тиче Вучићеве полускривене љубави ка НАТО – она је евидентна сваком неутралном посматрачу!
Не виде је само тзв. патриотски аналитичари и чланови СНС који нас из личних разлога убеђују да је црно заправо бело, и обрнуто.
Основни проблем који Вучић има је у томе што води политику ЛДП, са гласачким телом бивше СРС и СПС.
Његов проблем је још већи, јер он ЛДП политику не води само због пуког опортунизма и каријеризма, већ и зато што искрено верује у ЛДП вредности, које је преузео дружећи се са Бебом Поповићем и сличним опскурним типовима.
Наравно, овоме треба додати и нескривену фасцинацију криминалним режимом Мила Ђукановића и његовим уласком у НАТО, признањем лажне државе Косово и отвореном русофобијом. Све ово је за Вучића крајњи циљ. А проблем је у гласачком телу које још није променило свест, попут њиховог лидера, који не скрива да му је протестантска етика ближа од православне традиције.
У једно сам сигуран: ова мешавина преваре гласачког тела, криминалних циљева, и стремљења ка НАТО пакту се неће добро завршити за садашњу власт у Србији, али и за Србију, јер су очигледни знаци распада друштвеног и државног система у нашој земљи. Нисам радостан због тога, иако најдубље презирем Вучићев режим, јер сматрам да је народ бољи од српске елите.
Да ли Вучић помаже НАТО-у да усиса српске земље? Па, погледајте случај државног удара у ЦГ. На основу те фарсе је Ђукановић победио, а ЦГ ушла у НАТО са једним послаником више.
Вучић не да је давао скривену подршку, него је јавно изјавио да је постојао тзв. удар. Постоје и сведочења затворених у Спужу да их је посећивао конзул из амбасаде Србије у Подгорици и да их је наговарала да признају кривицу.
Поводом деловања у Македонији, Вучић је и тамо једна екипа и један фронт са Милом Ђукановићем и другим вазалима НАТО на овој територији.
Његова је мука само то што хоће да води НАТО политику, али има бирачко тело које је изразито русофилско. Одатле долазе његове одлуке као што је замајавање са Миговима и сличне ствари.
Питате да ли евроунијатским путем – реформама и условљавањем – Вучић припрема Србију за долазак НАТО-а. Погледајте само досадашње захтеве: Хашки трибунал, Косово, протеривање Руса из Ниша. То је много захтева за само десет година. Шта ће бити даље: захтеви према Војводини, Рашкој, југу Србије. Неће се зауставити док нас потпуно не униште па ће онда и на овај простор да дође НАТО. Нас, дакле, прво морају да униште, јер је Србија стара држава, за разлику од околних земаља које су само пуки инструмент политичке моћи Америке.
 
Владислав ЈОВАНОВИЋ, некадашњи шеф дипломатије СРЈ
Претпостављам да је Вучић хтео да објасни које све проблеме морамо да решавамо јер хоћемо да останемо неутрални и да је изјаву о чланству у НАТО дао у том контексту. Тада сам то тако схватио.
Међутим, он је прилично недоречен у многим стварима.
Нејасно је зашто није, чим је дошао на власт, питао ЕУ да ли жели да нас прими као друге, без жртвовања државне територије, зашто није истерао Брисел и цео Запад на чистину. Пошто не би могли да нам кажу „да“, ми би добили разлог да им се захвалимо, уђемо само у економске односе и стекнемо специјалан статус као Израел.
Нејасно је и што ниједна власт од 2000.године није рекла да је војна неутралност трајно опредељење. Да се тај став неће мењати ни према западу ни према истоку. Изостанак речи «трајно» допушта да то може да буде на ограничено време, да ће то зависити од околности и утицаја нових догађаја, а НАТО је одавно дефинисао цео Балкан у као своју сферу и неће одустати од идеје да и Србија буде интегрисана. НАТО каже да је то наш избор, али истовремено врши утицај на нашу јавност и власт да све више сарађујемо са њим.
Кад би власт дефинисала да смо трајно војно неутрални, запад би се саживео са том чињеницом.
Зашто то не урадимо – то не знам. Овако само повећавамо апетите НАТО.
Са НАТО сарађујемо и више него што је довољно да бисмо их држали у доброј вољи према нама. То може да изазове утисак да је неравнотежа сарадње са истоком и западом политички мотивисана.
У оквиру ИПАП-а,потписали смо да ће Србија радити на побољшању имиџа НАТО. То ми се уопште не свиђа, није било нужно да се потпише, а ако смо и из неког разлога морали, онда је требало да се овде промовише и ОДКБ- ако се стварно жели равнотежна слика о нашој војној неутралности. Зашто се то не чини – то не знам.
На улазак ЦГ у НАТО и увлачење Македоније никако не реагујемо, као да је то потпуно безначајан догађај. Уздржавање се може објаснити политичком проценом да ако не реагујемо, НАТО ће нас пустити да будемо неутрални. Али, да ли је то добра процена? Боде очи то што земља у центру дешавања на Балкану нема став о питањима која воде до промена које већ сутра могу за њу да буду непријатна чињеница. Сматрам да је брзо увлачење ЦГ имало за циљ и утицај да се у Србији размишља овако: ако ЦГ, која је традиционално била српски браник улази у НАТО, зашто не би и Србија? Са том рачуницом НАТО планира да стави цео Балкан у џеп и да онда иду даље на Исток. То је толико очигледно да не треба даље објашњавати.
 
Александар ГАЈИЋ, Институт за европске студије
Не слажем се са тезом да Вучић иде свесно у НАТО и да су његови потези око НАТО и ЕУ део једне промишљене стратегије и плана, већ да се придржава војне неутралности и стратешке оријентисаности на ЕУ. Међутим, мешањем спољног фактора – ЕУ и НАТО – Вучић миц по миц попушта, желећи да уђе у ЕУ и сачува политичку неутралност, али онога тренутка када му се испоставе захтеви које не уме да одбије, он попушта. Мисли да ће његовим попуштањем попустити и притисак и да ће успети бар номинално да одржи привид избалансираности према истоку и западу (а заправо је ту велика диспропорција) и да ће се тако приближити ЕУ.
Мислим да је то приближавање чиста заблуда и да поглавља која затварамо неће донети ни чланство ни бољитак нас самих. Они који гурају Србију у ЕУ су чланице НАТО пакта, које нису у ЕУ, а желе да ЕУ буде нестабилна. Њихов стратешки циљ је да одржавају Србију на том правцу. Док је Немачкој, која је у центру ЕУ, најбитније да се овај регион стабилизује, а не да уђе у ЕУ.
Вучић заправо стратешке партнере на путу ка ЕУ пре свега проналази у кључним земљама НАТО пакта које су или ван ЕУ или излазе из ЕУ, а оне, пре свега, желе да увуку Србију у НАТО.
У тој компликованој рачуници, уз механизме притисака и слабости Србије (објективних стратешких и оних које долазе од слабости режима) они Вучића вуку у правцу да (хрлећи ка ЕУ и спреман на разне компромисе) заправо више Србију води ближе НАТО-у него ЕУ. То је рачуница коју он није добро схватио ни промислио.
Подршка коју је Вучић дао режиму у Подгорици није била условљена НАТО пактом већ аранжманима који постоје између Београда и Подгорице које није желео да квари, и због којих се помирио са тиме да је ствар неминовна, па је Црна Гора на силу угурана у НАТО пакт. Поводом Македоније, Вучић је почетком пролећа имао више разумевања за позиције ВМРО и Груевског, али када су сломљени после посете Брајана Хојта Јиа, он се не само помирио са ситуацијом, већ схватио то и као поруку да треба да попусти по многим питањима у Србији да не би доживео сличну судбину. Мислим да поводом Македоније није свесно подржао НАТО, него да је мирење са судбином било изнуђено – да он под притисцима не води избалансирану политику.
Стремљење ка ЕУ неће Србију унапредити, остаће у предворју ЕУ и сада је само питање да ли ће бити угурана у НАТО или не. Зависи од сплета различитих околности.
И симболички и геополитички се ствара утисак да је Србија потпуно окружена НАТО чланицама и да ће бити неминовно да пре или касније и она приступи НАТО пакту. Ствара се једна јака психолошка слика, која ће нарочито бити појачана ако Македонија приступи пакту у наредних годину дана.
И да додам да је у интересу НАТО пакта да Србија не развија паралелно и добре односе са онима који нису у НАТО, пре свега са Русијом и ОДКБ, и да желе да се смањи наша сарадња са Русијом пре уласка Србије у ЕУ. ЕУ служи као шаргарепа која нам се измиче тако да, идући за њом, Србија се одмиче од осталих достижнијих циљева него што је улазак у ЕУ. То је наша трагична позиција.
ЕУ својим захтевима слаби Србију, наше неселективно испуњавање тих захтева нас лишава вођења самосталне политике и наше институционалне капацитете ставља у оквир који је смишљен за очување интереса најмоћнијих земаља ЕУ, а не наших. Тако полуурушена, она касније може улазити у даље интеграције – па и војне. Једно не имплицира друго, али је очигледно да је то сплет чудних околности које неко добро перципира и добро пројектује и зна у ком працу да гура, док Србија има проблем што је зацртала циљ који је далек, што липсава трчећи за том шаргарепом и што свако може да дође да је оседла и усмери у другом правцу.
Диана Милошевић
 
Vucic sajt

Страна 1 од 5

Правна помоћ

Преузмите stream за Ваш player!

winap windovs media tunein tunein2

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

КОНТАКТ ИНФОРМАЦИЈЕ

Телефон: 011/409 22 84

Skajp адреса:  snaga.naroda2

Email:  [email protected]