Активиста ,,Нишког културног клуба"
Јак и непријатан мирис се недавно проширио Нишом. Неки људи су били изненађени, неки уплашени, а многи ништа чудно нису ни осетили. Тој већини и упућујем следеће редове.

Јес вала, шта се све у кратко време издогађало по овом вилајету, тај смрад је још и пријатан показатељ онога што нам је преостало. Писано је о томе доста, и овде и на другим местима, било је и пар изузетних коментара од стране мојих колега, причало се, вртело главом и одмахивало руком у неверици и чуђењу, али се и по обичају, од тих силних чаршијских ођека тешко могао очекивати било какав абер са стране локалних ага и бегова. За њихова вакта ми то сигурно нећемо доживети, јер шта има раја да ружи на кадију кад се зна и ко утужује и ко пресуђује?! Него ћути море и гледај доле, у палчеве што су ти пробили опанке.

А претежна већина тих наших страначких спахија је своје погледе приковала искључиво за постоље државне моћи, тамо негде ''горе'' у царскоме Белиграду, све љубећи скуте својих великих везира. Такве једино брине да ли су и даље у милости господара или ће можда (да не чује АВ-о), да се свужде који чардак ниже, као онај њихов несрећни ефенди-колега, бивши Палилул-ага и Струја-бег, саплетен, по логици ствари, пре о ногу неког свог блиског партијског делије, неголи о неки басамак моћи уз који се журно успињао утркујући се са осталим кардашима, том гомилом партијског башибозука.

За оне који су се можда забринули што такав кадар гарантовано невин страда пред земаљским кадилуком, саветујем им да не беру гајле јер ће исти, као и многи други пре и после њега, бити ослобођен тих гнусних и лажних оптужби, те да ће му праведна накнада за претрпљени стрес и укаљан углед бити уредно исплаћена о трошку српских рајетинских обвезника. А то што је заостао у страначком верању уз мердивен моћи, и то што га је претекао неки партијски харамбаша, шта то нас, обичну рају има да занима? То је представа за султанске аскере, да буду послушни, стрпљиви и паметни, да не шарају по много. Ако смо се разумели.

Много је јак тај наш синдром ага и бегова. Те домаће паше би да, како год, што пре постану некакви Изногуди, макар и мали везири који ће искористити сваку прилику да постану калиф место калифа. Иако знамо да су исти као и ликови из истоименог стрипа, па им се са паланачким олакшањем често подсмевамо, негде дубоко смо увек свесни и горке истине да нам ти мусави чауши пречесто узимају меру, да су нам и кисмет и фатум, зла коб и нежељена судбина. Јер су део нашег народа. А истовремено и окупатори. Модерни јаничари, без талента, без идеје, па ни сећања о некадашњем назначењу свог народа и суштини сопственог етоса.

Битан им је само центар моћи, отресање блата од опанака и успех једнак измишљотинама из хиљаду и једне ноћи, оног који обично толико и потраје. При дну, са тим отресеним и презреним блатом су остали и наша солидарност, наше јединство, поверење. Сиротиња раја, која по њему упорно и даље непромишљено гаца, поред бројних ајфона, скупих половњака, силикона, шљокица, крадене гардеробе и парфема, нажалост ни сама не може много даље да добаци.

Хајдучки менталитет је изгледа непоправљиво зарђао и мутирао у ону своју крајност која се једино тиче отимачине, иако су се друмови већ одавно зажелели Турака. Додуше, пролазе они итекако често нашим аутопутем – али није ми у томе поента. Хоћу да истакнем како нам је културни обрасац постао такав да се беспоштедно отима најчешће од оног слабијег од себе, да се гази, мучи и кињи онај што је тик уз нас, а непријатељима се углавном подилази, ласка и носе дарови.

И лаганим скоком са терена симболике пребацујем се на некуд однешену и нетрагом несталу нишку калдрму. Или још боље, на попуцали, изанђали и неквалитетни нишки асфалт данашњице. Залудно је по њему тражити цвеће, мада се и оно понекад нађе као нека промућурна и добронамерна опомена локалним дахијама.

У неколико текстова сам отварао простор за ширу полемику о стварању једног аутентично нишког, урбаног покрета отпора, једне стратешко-политичке бреше која ће за почетак у локалним институцијама моћи да направи отклон од кастински организованих партија и тако омогући простор за нормално функционисање поретка који би нашој локалној заједници бар пружио шансу за опстанак. Касније би тај отклон, уколико заслужи пажњу и даље поверење народа нишког, могао да додатно притера традиционалне партије уза зид и сведе их на неки заиста конструктиван друштвени фактор, а не малигнитет који се отео свакој контроли.

У мноштву приватних разговора сам наилазио и на разумевање и на спремност за стварање једне такве лиге, назовимо је условно и Нишком лигом, једне федерације удружења и група грађана, која би за локална представничка тела могла да кандидује људе од поверења, неукаљане и непотрошене личности, да у њима коначно заступају наше интересе по законима државе и канонима свог личног морала. Окупљених само за ту прилику око једног савеза који би им омогућио улазак у локални парламент у коме би потом, искључиво под својим именом и презименом, могли да делају у име и за рачун оних који су их ту довели и који их исто тако лако могу поново одатле и одвести, а не сакривени иза лажних партијских парола и култова личности некаквих страначких месија, мутантима једног потрошеног система.

Поново, овако јавно, позивам све који деле овај или сличан став, људи – разговарајмо, радимо у том правцу сада, на време – не пред изборе! Мршаво је такво празнично јагње, поготово када знамо код каквог месара иде на обраду.

Надахњујмо се правим узорима из наше прошлости, сетимо се Нишлија који су ослобађали град од турских дахија, разумимо колико је било тешко тада победити туђина, а колико ли је тек данас тешко победити оно наше лоше, које влада већ толико дуго и нажалост, толико успешно.

За почетак, довољно је сачувати институције од злоупотреба оних који једино што знају јесте да исте окупирају уз помоћ својих страначких ордија. И поновићу, опет, Ниш је довољно велики да буде град у коме је могуће по одређеним питањима организовати непосредне демократске моделе попут оних који се примењују у швајцарским кантонима, али и довољно мали да је могуће изабрати адекватне представнике у самоуправи, доказане и проверене људе, којима знате адресу, родитеље и пријатеље, које можете отворено питати на улици о свему јер знате да се неће моћи сакрити иза неког страначког паравана који допире и до судства и до управе.

Ваљда нам је доста више разноразних ага и бегова, тих Карађоза и Хаџивата са штелованим биографијама, антихероја из прошлости створених по моделу отоманског позоришта сенки, подобних само оним ''великим'' луткарима који повлаче конце управљајући тако и њима и нама.

Скоро три деценије траје Драшковићев обрачун са српском културом и историјом, црквом и државом, а сада је на ред дошло и ћирилично писмо. У времену опште евроатланске хајке на све српско и православно дошао је и његов ред да баци камен на српско православно предање и књижевност. Није лако одолети немилосрдним хашким гонитељима, буџету глобалиста, а поготову свом атеистичком наслеђу и назорима. Вера или вечера? Корисник истине да је „српско све до Беча јар је поплочано српским костима“ коју је декламовао трговима српских градова, давно се определио за богату вечеру на Дедињу и Сењаку, или „молитвени доручак“ у Белој кући. Прва српска опозициона политичка превара, наплатилац народне патње, заклоњен иза српске приче и плаћених тиража наставља свој задатак стављања српског народа на „НАТО магистралу“.

Југославију нису убили Срби. Срби су Југославију створили и бранили на своју штету. Драшковићев хрватски сарадник и пријатељ Стипе Месић, европски демократа и хрватски усташа, коме је Вук Драшковић у Удружењу књижевника пред камерама предао мапе српских граница на простору СФРЈ и Републике Хрватске, поносио се да је последњи председник те исте државе речима: „Извршио сам задатак, Југославије више нема“. Други Драшковићев истомишљеник и пријатељ, Мило, Србин по рођењу, а Монтенегрин по опредељењу, је из државне админстративне употребе потпуно избацио ћирилично писмо пре него је Црну Гору без питања народа угурао у НАТО.

Данашња Драшковићева, Угричићева или Басарина брига за латиницу у поплави латиничних натписа и штампаних књига у српској престоници, где је учешће српског националног писма сведено на пет процената, довољно говори о срачунатој политичкој провокацији. Истина је да латиница као симбол и основа југословенства, данас служи новом центру лажног југословенства у Загребу. Да ли је нормално да Србија као српска престоница и даље остаје полигон за извођење нових југословенских, језичких и правописних а суштински кроатистичких пројеката ? Јасно је да се Вук Драшковић продао као политичар и писац, да је продао и Косово и ћирилицу, да би народ који се не одриче Косовског завета и ћириличног писма такође предао и заменио „бољим“.

Латинично писмо је у Србију стигло на бајонетима непријатељских војника 1915. године. Латиница је у Краљевине Србију и Црну Гору уведена као мера окупаторске власти 1916. Када је војвода Мишић прогонио окупаторе Аустро-угаре и Немце, заједно са њима протеривао је и њихове савезнике Хрвате, а са Хрватима хрватску латиницу. Ако је латиница „српско писмо“, зашто је Мишићева српска војска трећи дан након ослобођења Београда 3. новембра 1918. преко наредбе Косте Ј. Туцаковића вратила ћирилицу:

Управа града Београда.
Свим квартовима и комесаријатима:

Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње, те су на радњама истицали фирме латиницом написане.

НАРЕЂУЈЕМ

да се ове фирме од данас за пет дана промене, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити, и свакога ко по њему не би поступио – казнити по надлежности.

Да ли Вук Драшковић после сто година боље зна од Војводе Живојина Мишића и српских ослободилаца које је српско писмо? Или је симбол окупације, латиница, ради молитвеног доручка и након препорука венецијанске комисије, Карла Билта, фондације Фридрих Ебарт, Центра за равноправност и контаминацију постала лако прихватљива и чак угрожена од „патриота“. Да ли су ослободиоци Србије од окупатора и окупаторског писма 1918. били у заблуди и лажни патриоти? Или у међупростору између првог Вука (Караџића) и другог Вука (Драшковића) није имао ко да објасни митрополиту Стратимировићу и Војводи Мишићу да је латинично писмо уведено у окупирану Србију 1915. као „наше“ и да то окупатори боље знају.

Ако је један Вук упрошћавањем српског језика и правописа крњио српски језик и правопис, увео нас у језички проблем са Хрватима, довео до преименовања српског језика и латинизације писма, требамо ли да ћутимо пред другим Вуком у фолклорном српском руху који довршава недело свог духовног претходника, призивајући добровољну коначну културну и језичку латинску окупацију Срба? Према југословенском мејнстриму мрзитеља свега српског и православног, треба извргавати руглу све што је у српској историји и култури ,,свето и честито било, и миломе Богу приступачно``, као што ради Драшковић у својим романима, сада штампаним на латиници.

Владика Петар Његош, песник Косовског завета, Милан Ракић дипломата и песник освећеног Косова и четник Војводе Вука, и многи други српски војници и песници нису постали узор Вуку књижевнику. Није ни његов земљак Владимир Гаћиновић, који није у својим младим данима подлегао искушењима југословенства већ је тврдио да „не треба српско вино кварити хрватском водом“. Гаћиновићу данас подижу споменике, а Драшковићу његови рођаци и комшије не дозвољава да посети завичај у Хрецеговини. 
Ако је латиница по Вуку и бројним српским лингвистима српско писмо, зашто Митрополит Петар Зимоњић 1941. пострада у мукама јасеновачким? Зашто није пристао да замени ћириличне печате Српске цркве латиничним и спаси овоземаљски живот? Није било Вука Драшковића и србојугословенских лингвиста да му објасне да је и латинско писмо српско. Није ни Алекса Шантић познавао Драшковића Вука, када је из окупиране Босне и Херцеговине дошао 1908.године у Београд, и поскакивао од среће београдским улицама гледајући натписе, све исписане ћириличним писмом, да му Вук објасни да је и латинично писмо српско. Када је Петар Кочић у Сарајеву бранио свој српски језик и писмо није знао да треба да прихвати латинично писмо и калајевски земаљски (босански) језик и попусти указима аустријске власти. Остале су упамћене Кочићеве речи: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота поробоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха“.

Притисак на српски језик и ћирилично писмо, који Вук и његово духовно друштво врше сличним декларацијама, преименовањима српског језика и латинизацијом српског писма, давно је препознао и дефинисао Иво Андрић: „Тај притисак је део свеопштег међународног притиска да се цео народ спусти на један нижи егзистенцијални ниво погодан за доминацију и експлоатацију“. Али, Драшковић није читао Андрића, јер је у то време био у штабу (кабинету) Мике Шпиљака, хрватског комунисте, где је стекао југословенску наобразбу. Како некада тако и данас, југословенски кадрирани књижевници комунизма сада служе новим штабовима и креаторима нове културне окупационе политике над српским народом.