Укључење у програм - Телефон: 011/409 22 84 Скајп адреса: snaga.naroda2

naslovna paypal2

Подржите радио

Обавезно је унети износ дoнације: ДОНИРАЈТЕ ОВДЕ

:

Facebook

Пратите нас

Вјерујем у једнога Бога...

Косово је опстало и остало битно због свог великог значаја у којег  су, кроз вјекове, уткана дела народа, цркве и државе, а не што су га у задњих стотињак година бранили Југославија, Србија, па чак и Српска православна црква и народ.

Човјек је у својој суштини добар. Улоге су подијељене, дарови људима, такође и највећа вриједност, слобода, дата је свим људима. Човјек је централно створење васељене, испреплетен видљивим и невидљивим утицајима двије стране, добра и зла. Таквом човјеку и Косово даје суштину, систем вриједности. 

Нешто мора да постоји. Ријеч, мит, завјет, нешто што ће нас подстрекивати на подвиг, на највише вриједности. И Косово може бити, она уска врата ка небеском царству.

Разговор о Косову је неопходан. Да о њему причају и родољуби и издајници, да подстичу делање. Што истински родољуби буду давали златне примјере у корист Косова, то ће значајно мање бити издајника.

Сагријешили смо Косову, а онда и прецима нашим. Тако смо згријешили и Богу. Оставили смо цркве и манастире своје. Нема стада оваца, крава... нема таквог блага, нема винограда, воћњака, ни пчела, њиве су зарасле у корове, нема дјеце да све то обнове, част малобројнима.  

1968. године неки Срби су косовско питање поставили као југословенско, као да нису знали да је југословенство супротстављено српским интересима. Из таквог става  дошло је до тога да у Уставу из 1974. године аутономне покрајине Србије имају скоро исте надлежности као републике. Исти Срби су се залагали да 80-их Косово буде европски проблем. А тада је већ кренуо антисрпски процес. Ми износимо проблем онима за које смо морали знати да ће у тим околностима га ријешити на српску штету, исто понављамо и у септембру 2010. када проблем Косова из Уједињених нација пребацујемо у Брисел. 

Рјешење за Косово и српски народ тешко да може бити у приближавању данашњој Европи и Западу, и то због другачијег система вриједности у односу на нашу природу и менталитет. Они на велика врата, кроз закон, уводе содом у гомор. 

Неко би рекао да је то што нам се дешава Божја казна због односа државе и цркве и народа према Косову, а заправо је Божји горки лијек који ће нас навести да оздравимо.

Српски политичари шта год да одлуче у вези Косова, донијеће бољу одлуку ако размишљају о смрти  на благодатан начин, а народ и црква, о када би свијету понудили своје рјешење за Косово. Призвати православне и то не само Србе у цркве и манастире по Косову, подржати појединце да дођу, да створе вриједне богобојажљиве породице како би показали љепоту православља, и били „свјетлост свијету и со земљи“. Тада би напунили Косово свакојаким благом и српски народ, поред Русије, имао би и многе друге пријатеље.

Бања Лука, 
19.10.2017.
                                                                
 
Предсједник Покрета
Дане Чанковић

 

DANE SAJT

(А)ЛУДИРАЊА Милијана Балетић: КАТАЛОНСКА И – ШИПТАРСКА ЕУ-ропа

Milijana sajt

Врхунац лицемерја којим је Брисел објаснио своје „поштовање“ међународног права и негирање референдумске воље Каталонаца, био је „алиби“ за подршку целовитости Шпаније, „јер је чланица ЕУ“ – и подршку отимању КосМета „јер Србија није чланица ЕУ“?! Али, како год – ЕУропејска Шпанија никада више неће бити оно што је до сада била! И – не само Шпанија...! А сети се само, демократски Западе – колико су Шиптари безочно били сигурни у ваше бомбе, па чак ни референдум – ма чисто оно камуфлаже ради – нису хтели да организују?!

Референдум о независности Каталоније који је и у припреми данима дизао велику прашину, јер га Шпанија сматра нелегалним и сецесијом, одржан је 1. октобра, под, до тада, невиђеним околностима! Поред махања шаренилом транспарената широм Шпаније, на којима је писало „Живела Шпанија“; „Каталонија никада неће отићи“... и оних у Каталонији „Независна Каталонија“; „Каталонија није Шпанија“ – званични Мадрид ништа није препуштао случају! Упутио је и на хиљаде полицајаца који су широм Каталоније затварали биралишта, пленили изборни материјал, по улицама се борили са народом и активистима, шутирали и растеривали бираче, чупали и вукли жене за косу...! Радили су пендреци, песнице, гумени меци, севале крваве главе и збрајало се на стотине повређених! Оснивач Викиликса Џулијан Асанж у току дана је поставио ове снимке на друштвеним мрежама и упутио позив председнику Европске комисије Жан-Клод Јункеру да суспендује Шпанију из ЕУ! Ма, само што није! ЕУропа је читаво то време ћутала, стрепела и навијала за целовиту Шпанију и то – а гле чуда – против, како би они рекли, најдемократскијег изражавања воље народа?!


У свему овоме има и један куриозитет! На дан каталонског референдума, кроз Војводину су осванули „црни“ графити – црним спрејом исписани „Војводина = Каталонија“ и нацртана каталонска застава! Познати патриота Чанак и његова Лига су по војвођанским местима (тамо где још увек постоје канцеларије ЛСВ), окачили и заставу Каталоније да поред лигашке вијори! А онда су отпутовали у Барселону, како би и њу ишарали лигашким графитима и махали транспарентима?! Заиста не знам шта би Шпанија и свет да им није такве, у својој држави потврђене – патриотске громаде – какав је Чанак?!

Овај референдум по више основа је историјски а резултати у „бројкама“, оригинални! Од око 2.300 бирачких места, шпанска полиција је затворила 319, а према првим подацима у полицијским нападима повређено је, што теже – што лакше, 844 грађанина, а Бога ми и 33 полицајца! Од укупног броја каталонских гласача, ако ћемо баш о правилима у овој комплет неправилној ујдурми – ни број изашлих није довољан – свега 42,3 одсто, што је 2.262.424. Већина, изгледа, није хтела, није смела или није успела, да се појави на гласачким местима, али од изашлих се 2.020.144, или 90 одсто, изјаснило за независност! Сутрадан, Шпанија каже – то вам је то – ни довољно нисте имали! Каталонија узвраћа – уплашени су остали код куће! А поједини интервјуисани грађани жалили су се како су трчали од места до места, узалуд покушавајући да гласају!

Шпански премијер Маријано Рахој тврди да су Каталонци преварени, да већина није ни желела да учествује на референдуму који је шпанским Уставом био забрањен, да је то кршење и међународног права, да уствари референдума није ни било и да ће потегнути поново Устав – и то онај убитачни члан 155 – и одузети Каталонији аутономију, ако овако настави?!

На другој страни, каталонски председник владе Карлес Пуџдемон, недуго по затварању биралишта, устврдио је да је овим шпанска регија Каталонија добила право да постане независна држава, али неће ићи на нагло одвајање него ће правити нови споразум са Шпанијом и тражити међународну медијацију! Одмах је затражио повлачење шпанске полиције из Каталоније, те најавио формирање комисије која ће испитати њене бруталности на дан референдума, и подвукао: „Моја влада ће у наредних неколико дана послати резултате данашњег гласања у каталнонски парламент – ту лежи суверенитет нашег народа“. А у интервјуу за ББС рекао је и да ће Каталонија у „наредних неколико дана прогласити независност“! Паралелно са овим изјавама, цела Каталонија је, у карневалском духу, славила свој „успех“, а дан након славља организовала генерални штрајк у којем је учествовало преко 40 синдиката, у знак протеста против репресије шпанске полиције! Прикључили су им се и клубови шпанске фудбалске лиге из Каталоније, па је тако више од 700.000 људи блокирало поново улице Барселоне!

Мук ЕУропе прекинуо се сутрадан када се преко своје Европске комисије „оћитовала“ и рекла да је референдум о отцепљењу Каталоније против Устава Шпаније, те је као такав нелегалан и неуставан, да је то њено „унутрашње питање“ и подржала је у свим њеним одлукама, нагласивши Каталонији да – „насиље не може бити инструмент политике“?! Кад сам ово чула, мом одушевљењу ЕУропејским легализмом краја није било! Просто не знам која ми је од које „бриселске“ реченица била дража! Ај' сад да неко каже да сам ја увек против омиљене ми ЕУропе! Тешко да од мене тренутно могу наћи већег подржаваоца, а поготово око овог напрасног им противљења политици насиља и насилног отцепљења!

Не да сам одушевљена, него бих вам сваку и потписала – али имам проблем! Србија, господо – где вам је ту држава Србија?! Где вам је једнакост светиње суверенитета и територијалне целовитости међународно признатих држава?! Где је ту, једно од основних људских права на које се позива Запад и ЕУ – право на власништво?! Како је могуће отети Србији – више од једне седмине територије – агресијом, помагањем бомбама и заштитом окупационог шиптарског народа и Албаније?! Где вам је овде став да је то унутрашње питање Србије које мора бити решено у складу са њеним Уставом?! Где су вам ту ти европски принципи, правила демократије – где вам је поштовање међународног права?! Где вам је овде тврдња – „Насиље не може бити инструмент политике“?!

Лепо од вас што тврдите да је кршење међународног права одржавање референдума у једној држави који није у складу са њеним Уставом и који не одобрава централна власт – а шта ћемо са вашим прстићима у противуставним реферундумима, сецесијама и надуставном снагом коју сте дали Бадинтеровој комисији у крвавом распаду Југославије '90-тих по комунистичким Брозовим унутрашње-административним границама?! Шта ћемо са нелегалним, противуставним и против одлуке Савета безбедности убијањем Србије и отимањем КосМета?! Замисли – демократски Западе – колико су само Шиптари безочно били сигурни у ваше бомбе – чак ни референдум, ма чисто оно због камуфлаже – нису хтели да организују?! И шта сад са свим тим вашим „легалним“ работама – ево само на нашем простору – господо легалисти?!

Врхунац лицемерја којим је Брисел објаснио своје „поштовање“ међународног права био је „алиби“ за подршку целовитости Шпаније, „јер је чланица ЕУ“ – и подршку отимању КосМета, „јер Србија није чланица ЕУ“?! Има ли очигледније злоупотребе и дуплих стандарда у „читању“ међународног права од овога – којим правдају своју агресију над Србијом и окупацију дела наше државе?! Не, да ја знам?! Али, како год – ЕУропејска Шпанија никада више неће бити оно што је до сада била – и не само Шпанија...!

Када се ово „унутрашње“ шпанско питање стави у шири међународни контекст, стварност изгледа много болније! А кад смо већ код бола – ја ћу о ономе што мене највише боли! Са аспекта српскога народа и Србије – Шпанија није признала такозвану независну државу „Косова“! Лепо од ње! Хвала јој! Али, ево једна мала дигресија. За време НАТО-агресије на нашу државу 1999. године, тадашњи портпарол НАТО Џејми Шеј, одмах негде на почетку, у марту, рекао је: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“?! Ево и ја спадам у Србе, али, ако икако може – опрости ми „дијагностичару“ Шеј – што не могу да заборавим, па ћу и – тамо вас – подсетити!

Тада, '99.године, како би помогле шиптарску окупацију – наше аутономне области – три месеца је над нама сејало смрт, бомбе и осиромашени уранијум 19 држава НАТО?! О последицама – срушеној земљи, побијеним и осакаћеним људима, отетом КосМету, канцеру који епидемиолошки хара Србијом – овај пут нећу! Ту групу од 19 наших одабраних пријатеља чиниле су: Америка, Велика Британија, Немачка, Француска, Мађарска, Италија, Канада, Пољска, Чешка, Грчка, Турска, Исланд, Норвешка, Белгија, Холандија, Данска, Луксембург, Португалија и – Шпанија! Ви сте тада били портпарол НАТО, а на његовом челу био је – Шпанац Хавијер Солана!!!

Данас, после Брегзита, међу ових преосталих 27 чланица ЕУ, 22 су признале независност монструм-држави „Косова“, а 5 нису! Тих 5 су : Словачка, Румунија, Кипар, Грчка и – Шпанија! Хвала још једном! И неизмерно хвала – Словачкој, Румунији и Кипру – који нису били међу оних 19 „милосрдних анђела“!!! Разлози уздржаности ове 3 државе које нам ни у једној опцији нису наносиле зло, могу се тражити и у њиховим унутрашњим проблемима, као што је потезање Тријанона и мађарске мањине у Словачкој и Румунији, као и окупација половине Кипра од стране Турске на северном делу где живи турска мањина! Али, без обзира на разлоге , још једном – неизмерно хвала!!! Код ове друге две, које су нас бомбардовале, како би Шиптарима помогле да нам КосМет отму, али га сада не признају за државу, пријатељски однос према Србији прорадио је због „мечке“ која игра у њиховој кући – Шпанији због Каталоније, Грчкој због Кипра, Македоније, а и шиптарске мањине на северозападном им делу државе! Но – ипак хвала!

И, на крају, у читавој овој отужној и за Србе увредљивој игри – има нешто и добро! На дан „оћитовања“ ЕУропе, председник Србије Александар Вучић – јавно је, сам себи, поставио питање: „И шта ћу ја сад кад одем у Брисел?! А које питање да поставим..., а како то у Каталонији не важи референдум, а на Косову може и без референдума...?!“ То – управо то! Питање Вам је ко из модле! Ко да сам Вам га ја написала! Једва чекам постављање оваквог – напокон – питања у сред Брисела – од оних којима је Србија у руке предата и који је – под таквим условима – терају у „загрљај“ ЕУропе!
Преузето са сајта: milijanabaletic.com

Пре неколико дана, у деведесетој години живота, у Загребу је преминуо истакнути хрватски интелектуалац и историчар, Славко Голдштајн. Као што је по презимену лако наслутити, Голдштајн је био јеврејског порекла. То значи да по преовлађујућим мерилима у Хрватској он није могао припадати "хрватској крви и тлу." Без обзира на ту околност која је отежавала статус покојника, ипак се мало ко надао бујици најпримитивнијих погрда којом је хрватска јавност пропратила нестанак овог угледног јавног радника из своје средине. Ево неколико карактеристичних епитета: "чифут," "смеће," "смрад," "жидовски и орјунашки расист" (шта год би ово последње требало да значи), те неизбежно, "говно." "Напокон једна лијепа вијест," "Богу хвала!", ширио "антихрватску пропаганду по свијету о томе како су Хрвати били већи злочинци чак и од њемачких нациста," били су то само неки од одушевљених проширених коментара Голдштајнових хрватских суграђана. [1]
Изгледа да се римска девиза de mortuis nihil nisi bene у Хрватској не практикује. Ипак, општенародно ликовање поводом смрти овог угледног припадника хрватског друштва (макар да он, својим пореклом, не задовољава неке од кључних расних критеријума средине да би могао бити прихваћен и интегрисан) поново поставља у средиште пажње нека шира питања која се односе на менталитет и колективни морални профил покојникових суграђана. Та питања би требало да буду врло разумљива не само сваком Србину него -- на основу управо изложеног -- и већини припадника јеврејског народа.
Јер, пре седамдесет година, у срцу Европе, и то баш у Хрватској, догодила су се два масовна покоља, у оквиру Другог светског рата. На територији под контролом тадашње хрватске државе, која је функционисала између 1941. и 1945, дошло је до покушаја да се систематски истребе и униште два народа Поред сународника покојног Славка Голдштајна, то су били и -- Срби.
Под утицајем нацистичких доктрина, Немци су свуда сабирали јеврејско становништво, које су затим масовно слали у злогласне логоре смрти. На такав начин, процењује се да су побили око шест милиона Јевреја. Специфичност НДХ је била у томе да је тамо масовна ликвидација јеврејског становништва била у потпуности поверена хрватским властима. Славко Голдштајн -- чија недавна смрт је у Хрватској прослављена са ликовањем -- један је од малобројних преживелих јеврејских срећника са територије Хрватске из тог периода.
У "Независној Држави Хрватској" српски народ је био стављен ван закона, а убити Србина или опљачкати његово имање постало је не само право него и патриотска дужност сваког Хрвата.
По немачком историчару Карлхајнц Дешнеру (Karlheinz Descher), усташка недела су незамислива без надахнућа које је пружио Старчевић:
"Њихов духов ни родоначелник, Анте Старчевић, заступао је гледиште да Срба уопште нема, а све оно што се српским зове да мора исчезнути, због чега су Срби, како је Старчевић писао, предмет кланице. По тој доктрини, наступише сад усташе против Срба, народа који на Балкану стоји културно на највишем ступњу, али није био католички..." (K. Deschner: Abermals Kraehte der Hahn, Stuttgart 1962) 
Током четворогодишњег покоља, према компетентним проценама уништено је око 750,000 српских живота.
Поред формалне паралеле између немачких и хрватских злочина, постоје и извесне разлике -- барем ако би се поредили ставови Немаца и Хрвата.
Док се сви одговорни Немци данас ограђују од Адолфа Хитлера и његових расистичких идеја, идејни инспиратор хрватског злочина против Срба, Анте Старчевић, од Хрвата је био признат и слављен као "Отац домовине" и пре, и за време, и после геноцидне оргије које је његово учење надахнуло током Другог светског рата. Он је то исто и данас, после репризе те оргије у Хрватској, деведесетих година прошлога века.
Бес на Српство
У немогућности да оствари своје мегаломанске амбиције, Старчевић је тражио некога да свали кривицу за све хрватске проблеме и невоље. Кривца је нашао у Србима који су -- културно и економски напредни, национално свесни и јаки -- тада сачињавали једну четвртину становништва Хрватске.
Развијенији српски национализам створио је снажне српске политичке странке у тадашњој Хрватској. Као четвртина становништва, Срби су, разумљиво, били и снажан политички фактор, који није имао симпатија према правашким идејама Старчевића и круга његових истомишљеника.
Старчевић је нашао решење окомљујући се на Српство. Као ни аустроугарске државне установе, Старчевић ни Српство једноставно -- не признаје. На типично својствен начин он "аргументише" да Срби нису никаква нација, јер немају документа! По Старчевићу, то би требало да буде нека врста феудалне повеље. Према томе, то нису никакви Срби (јер он тврди да таква нација не постоји) већ је то мешавина Цинцара, Влаха, Мартолога, Цигана, Арнаута и Грка, који својим присуством "оскверњују" (скрнаве) свету хрватску земљу. Србе су, тврди Старчевић, створили Беч и Пешта да би имали пету колону у Хрватској и да би спречили стварање хрватске државе. Зато Старчевић псује Србе као "влашки накот," "посрбице," "служинце," итд.
И Јосип Хорват, један од најбољих хрватских историчара, потврђује да "у Старчевићевим кресевима ... распром доминирају личне навале у којима је пречесто ultima ratio псовка ... С том методом служит ће се Анте Старчевић у будућим својим политичким борбама." 
Од негирања народности кратак је пут до негирања људскости. Старчевић одузима Србима све што је добро и присваја Хрватима.
"Старчевић наступа као хрватски национални империјалиста," наставља Хорват. "Старчевић хрватство протеже на цијели српско-хрватски простор: и сам Душан Силни за Старчевића је одвијетак 'прејасне хрватске династије Немањића, који кроз вијекове као краљеви владаху източно-сјеверних покрајинах Херватске'." [2]
Лишени својих национално-културних и историјских обележја и вредности, Срби у Старчевићевом наказном приказивању губе и људске карактеристике, постају уљези, накот. Тако је Анте Старчевић формулисао "философску" подлогу за зверства усташких кољача у том моделу од "хрватског државног права," геноцидној НДХ.
"Славосербска пасмина" -- геноцидна шифра за српски народ
Анте Старчевић, та "најлуциднија хрватска глава" (М. Крлежа) чији су ultima ratio биле псовке (Јосип Хорат),  наслањао је своје расистичке, антисрпске доктрине на појам "славосербске пасмине," којим је етикетирао цео српски народ.
За Старчевића, "славосерби", одн. Срби, нижи су од животиња (најнижег ступња савршенства), па стога нису достојни да се убрајају у људска створења:
"Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојега другога. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора и ступањ ума, душевност. Славосрсби нису потпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свијест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити гори ни бољи него ли су; они су, изузев окретности и препредености које даје вјежбање, сви у свему посве једнаки." [3]
Из ових "размишљања" Оца Домовине следи закључак: истребити ове расчовечене креатуре није грех; напротив, очистити хрватску домовину од њиховог присуства је патриотска врлина. Геноцидно семе усташтва, чији су опаки плодови процветали 1941 - 1945, посадио је Анте Старчевић половином деветнаестог века.
Усташе су добро упамтиле Старчевићеву лекцију. У Старчевићевим "Изабраним списима," штампаним у Загребу 1943. године, усташки идеолог Блаж Јуришић објашњава појам "славосерби" на следећи начин:
"У појам риечи славосерб сабрао је Старчевић сва најгора својства човјека, у првом реду сужањство, које му је најодвратније. Изразом славосерб хоће Старчевић да њихову сужањску ћуд прикаже као појачану на другу потенцију, јер латинске риечи sclavus и servus значе роб и слуга."
Јуришић затим цитира самог Старчевића из његових "Неколиких успомена":
"Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакому тко и пошто их хоће, и свакому купцу дају Херватску у наметак; ... људи који су по својој сужањској нарави против свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели херватски народ збрисати с лица земље, тер о тому и раде." [4]
Као што се види, и параноидан тон, да Срби раде о глави Хрватима, чиме се хрватски прогони рационализују као поступци нужне самоодбране, Хрвати дугују својој "најлуциднијој глави," Анти Старчевићу.
Становиште, са кога је Старчевић посматрао Србе, било је изразито расистичко, тако да је Стјепан Бућ потпуно у праву када Старчевића хвали као претечу Хитлерове расне идеје. [5] Исправно је писао правашки првак Јулије Маканец у Загребу 1944. године:
"Славосрбска пасмина био је за њега [Старчевића] строго ограничен социолошки појам, и та славосрбска пасмина угрожавала је -- по његовом мишљењу -- племениту расу Хрвата, т.ј. чистоћу и карактерну снагу хрватске расе. Премда је Старчевић био склон идејама француске револуције, то он ипак није присташа науке о једнакости људи, него је заступао мишљење које појам народа доводи у непосредну везу са појмом расе и крви." [6] 
Горњим ставовима једва да је потребан икакав закључак. Расчовечавањем српског народа, лишавајући га у својој пропаганди свих националних и људских ознака, Старчевић је психолошки припремао Хрвате, манипулишићи њихове перцепције и умртвљујући њихову савест, за зверски обрачун са беспомоћним српским живљем током Другог светског рата.
Значење геноцидне етикете "Славосерб"
Према томе, важност Старчевићеве идеологије за Хрвате је неоспорна. Да пређемо сада на детаљније излагање Старчевићеве геноцидне стратегије уперене против српског народа.
Зашто користимо израз "геноцидна стратегија"? Зато што се он чини најприкладнијим у овом случају. Старчевићева антисрпска пропаганда се креће на неколико нивоа, од ликовање над српским несрећама све до отворених геноцидних претњи. Дакле, то је добро разрађена вишеструка пропагандна концепција која обухвата и подстицање на покољ и оправдање покоља. Јер, када се Срби лише својих људских и народних ознака, када се коначно расчовече и унаказе у очима Хрвата, поклати их престаје да бива грех и претвара се у велико патриотско дело чишћења домовине од "влашког накота." То је дело за које се надбискуп врхбосански Шарић у време НДХ, док су свуда око њега Старчевићеве идеје на најзверскији начин бивале спровођене у праксу, цинично изразио да "не узнемирује нашу вјерску и католичку савјест."
Пређимо сада на детаљнију анализу компонената Старчевићеве геноцидне стратегије где се, пре свега, издваја етикета "Славосерб."
Веома је важно да пречистимо значење једног од кључних појмова у Старчевићевој геноцидној терминологији -- а то је израз "Славосерб."
Као што је познато, наслов једног од главних Старчевићевих радова је управо "Пасмина Славосербска." За тровање хрватских маса антисрпском мржњом, тај израз је био идеалан, али од онога тренутка када је продро у културни свет, када се за употребу тог епитета сазнало изван унутрашњег хрватског дискурса, постао је извор неизмерне срамоте и бруке за Хрвате.
Да би, како-тако, пред иностраном културном публиком заташкали ствар, доцнији хрватски публицисти су измислили теорију по којој је израз "Славосерб" општа морална а не народносна (одн. да је етичка, а не етничка) категорија, која се не примењује искључиво на Србе.
Тако, на пример, хрватски публициста др М. Габријел у својој биографији Старчевића пише:
"Старчевић је створио посебну правашку терминологију. Ријеч 'Славосерб' Старчевић је створио за ознаку посебног типа човјека." [7] 
Истакнути хрватски историчар Јосип Хорват такође покушава да изглади ствар:
"Мисаона срж те Старчевићеве крилатице је философска, за њега су ријечи Славен, Србин деривати ријечи  servus, sclavus, роб, сужањ, ознака карактера: Славосрбима означује Старчевић у свим народима групе безначајника, подлаца, компромислија, људи који не могу и немају храбрости ни за слободну мисао ни за слободну акцију. То је за њега онај етички олош који треба онемогућити и искоријенити у сваком народу, који жели бити снажан у животној борби." [8] 
Чак и на први поглед, ово је врло натегнуто и неубедљиво тумачење.
У сваком случају, најпозванији је сам Анте Старчевић да се изјасни шта је хтео да каже и да ли је крилатицу "Славосерб" користио у моралном или народносном смислу. Ево шта он о томе пише у "Писмима Мађаролацах":
"Име Славосерб етничко је за ту пасмину, оно се никаквим другим именом не да достојно замијенити." [9]
Мистерије више нема. Старчевићеве геноцидне тираде против "пасмине славосербске" нису биле уперене уопштено против моралних покварењака, којих има у свим народима, него су циљале колективно на један одређени -- српски -- народ. Јер, то је по Старчевићу етничка, а не морална категорија.
Према томе, хрватска брука пред културним светом и даље стоји: ружећи друге изразима од којих би се и Хотентоти постидели, Хрвати су само успели да цивилизованој јавности пруже више него поразну слику о себи самима. Отуда покушај неких од њихових просвећенијих глава да ствар накнадно пренесу на морални колосек и да на такав качин прикрију своју острашћену расну мржњу.
Расна деградација Српства
 
Старчевић се није заустављао на општим местима, нити је своју пропаганду ограничавао само на оптужбу да су Срби виновници хрватских несрећа. Он је Србе систематски и грубо карикирао и омаловажавао са чисто расистичког стајалишта.
Срби су, по њему, смеће, сужњи, преваранти:
"Ово је смеће сужањах Еуропе, Азие и Африке. Ну сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како нпр. свиње за блато. Да се сброје све опачине ових злочинацах Лепоглаве, оне не би дале три постотка опачинах што их у потаји снује, и у згоди чини најбољи, најпоштенији Славосерб. Ако то нећете держати за недвојбену истину, ви ће будете вазда налазити превареними."
У продужетку, Старчевић извлачи свој геноцидни закључак из претходне формулације, према којој су Срби спремни за свако зло као што су свиње увек спремне да се ваљају по блату. Треба, каже он, "свињам на пут стати, за да не могу људе драпати." [10]
Геноцидни сигнал је јасан сваком хрватском читаоцу: ако су Срби опаке свиње које људе "драпају," и ако тим "свињама" треба стати на пут, за то постоји само један начин. Свиње се кољу. Старчевићева методолошка алузија добија пун смисао тек у оквиру стварних збивања која су уследила, усташког покоља 1941 - 1945, и подједнако жестоких зверстава током "домовинског рата" деведесетих година.
Старчевић је Србима приписао само најгоре и најниже, животињске инстинкте и карактеристике:
"Славосерби су смеће народа, врста људи који се продавају свакоме ко их и пошто хоће, и свакоме купцу дају Херватску у наметак; врста људи, које ће сватко, ако се не да више, купити и за здјелу крумпира; људи, од којих најврснији можда би добили од праве владе да чисте луле; људи, који су по својој сужањској нарави проти свему што је добро, славно, величанствено; који су се као заклели народ херватски збрисати с лица земље, тер о тому раде." Није згорег у мало проширеном облику поновити овај елоквентан цитат. [11]
"Крађа и прељуба," додаје Старчевић, "нису им ништа." [12]
Геноцидне претње
У претходним излагањима документовали смо крајње антисрпски став хрватског националног идеолога и "Оца домовине" Анте Старчевића. Читава поколења Хрвата између друге половине деветнаестог века и 1941. била су отворено подигнута и одгајена у духу идеја које је Старчевић проповедао. Како се показало не само у периодима током Другог светског рата и затим деведесетих година, већ и данданас када је Хрватска прекривена споменицима, улицама и трговима у част Анте Старчевића, хрватске масе и припадници разних друштвених слојева опчињени су Старчевићевом науком. Ако се идеје по својим плодовима познају, однос према десеткованом српском становништву у постјугословенској хрватској држави је непобитан доказ живог утицаја Старчевићевих идеја.
Међутим, ма колико наведени Старчевићеви ставови према српском народу били патолошки, параноидни и нецивилизовани, ипак ћемо допустити могућност да би скептични читаоц могао да одговори да они не прелазе ону критичну границу која пуко непријатељство дели од потстицања на геноцид, у овом случају на физичко уништење српског народа.
Сада ћемо том скептичном читаоцу пружити непобитне доказе да Старчевићева антисрпска опсесија није била само академске природе, већ да је клање Срба било изричита тачка на програму духовног вође хрватског народа, и то на бар пола века пре него што се први усташа латио за каму.
Старчевићева књижевна дела врве од експлицитних геноцидних претњи уперених против српског народа. Али ни једна се не може мерити са следећим пасусом:
"Још се нисам окерљао од синоћне муке и стиске. Дођох у пиварницу код 'Филаретове браде' за видети тко тамо долази, за чути шта се тамо говори. У њој нађох који се мерко держаше. Одмах опазих да то нису Нашинци; к њима сести несмим, далеко од њих несмим, јер неби могао чути њихов разговор. Нетом што ми баба донесе криглец, ето нетко загерми да се сва соба стресе. 'Славосербских можданах да се најидем, славосербске керви да се напијем.'
Па наставља: "Лагао би да кажем да ме над тими речими перпор  необузе. Они готи се само посмехнуше, па ме погледаше, тер се держаше као да су привикнули на такове наруџбине. Тако и баба, него она ме керваво погледа, па замакну." [13] 
Овај пример канибалске културе требало би превести на све светске језике. Анализирајмо, за тренутак, наведене редове.
Старчевић овде описује атмосферу у једној типичној хрватској крчми, коју је посећивао. То је било најмање пола века пре него што су Срби у злосретној "унитаристичкој Југославији" Хрватима ишта лоше могли да учине. И о чему су Хрвати тада разговарали, шта су прижељкивали? Да се наједу српских мозгова и да се напију српске крви! Иста "култура," исте канибалске преокупације, као и сто година доцније, за време "хрватског прољећа" 1971. када су певали, "Ми Хрвати не пијемо вина, него крви од српскога сина."
У истом "књижевном делу", Старчевић и на другом месту позива на физичко злостављање српског народа:
"Ако, дакле, мислите да Славосерби не стоје дубоко испод животиње, да они нису права сужањска пасмина: покажите ми иједну другу животињу, која се не уклања од оне стране од које добија ударце. Тому накоту дај кору круха, па га удари, па га дери до кости." [14]
Овде видимо сливање две геноцидне теме: да су Срби испод животиња, т.ј. да се уопште не убрајају међу људска бића, и да их треба немилосрдно ударати и драти до костију. Ово су све праслике усташких зверстава, алузије на нечувена дивљаштва (пијење српске крви, сакупљање српских очију, драње коже са још живих српских жртава) које су Старчевићеви духовни потомци буквално упражњавали у својој чудовишној НДХ, од 1941. до 1945. године.
У "Пасмини Славосербској," Старчевић наводи још један пример хрватске бестијалности, али са неприкривеним задовољством и имплицитном препоруком да то треба поновити:
"Вјешала за ону пасмину [Србе] биаху најстраховитија места смрти. Било да Хервати то нису знали, било да их је знао гнев преузети, они нису кривце вјешали: Сењани у Перушићу набише их на ражањ пак их испекоше." [15]
Старчевићеве геноцидне претње, као што смо у неколико наврата видели, полазиле су од чисто расистичке основе:
"Народ је херватски познао нечисту керв која му је ону срамоту и несрећу задала; народ херватски сматра ту керв за туђу, славосербску; народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." [16]
Суштина претње је јасна: нечиста српска крв загађује свету земљу хрватску, што Хрвати неће дуго трпети. Када дође време, они ће се те "нечисте крви" отарасити, а виновнике своје "срамоте и несреће" казнити!
У овој примитивној формулацији "најлуцидније хрватске главе" (да поновимо, по Мирославу Крлежи [17]) налазимо, можда, квинтесенцију хрватске расистичке и геноцидне мисли.
У "Писмах Мађароланцах," Старчевић наставља да прети да се обрачуну са Србима време ближи:
"Тако сте ви Славосерби народ херватски осрамотили и омразили код свих народах. Али време вам је на измаку." [18]
Распиривањем најпримитивнијих националистичких страсти, Старчевић је успео да својим геноцидним духом задоји читава поколења Хрвата. Њему је невероватно пошло за руком да своју мржњу и параноју пренесе на читаву једну нацију. Ево како Старчевићев хрватски биограф , М. Габријел, резимира Старчевићеву идеологију:
"У борби за опстанак Хрвати не смију бирати средства, јер да се спаси и осамостали славни род Хрвата, ниједно средство није лоше. И када је Старчевић у своме бијесу јавно бацио Србима да су 'цигански накот зрео за сјекиру,' а његове присташе дочекали бурним одобравањем почетак хрватско-српске борбе до истраге, сврставани су сви тријезни људи, који у овој борби виђеше несрећу и зло, у славосербску пасмину." [19]
Изјаве Анте Старчевића, опште признатог препородитеља и духовног вође савремених Хрвата, не остављају места за сумњу да су усташки злочини били припремани деценијама пре него што је 10. априла 1941. била проглашена НДХ.
У Старчевићевим списима налазимо једну широко разрађену геноцидну антисрпску идеологију која почива на следећа три постулата: (1) Срби су расно инфериорна пасмина, која загађује хрватски животни простор; (2) Хрвати су славан и велики народ, чији напредак онемогућавају Срби; (3) Хрвати имају право и дужност да своју 'свету земљу' очисте од српског баласта, силом ако треба, пошто су Срби 'накот зрио за сјекиру'.
Потпуну интегрисаност Старчевићевих идеја са најнижим заједничким именитељем размишљања у хрватском друштву можемо показати наводећи два речита примера. Пре свега, поруком коју је Анте Павелић упутио Србима на територији коју је контролисала НДХ 23. новембра 1941:
  „Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ ("Усташа: Вјесник хрватског усташког ослободилачког покрета, Загреб, 23. новембар 1941; извор: Динко Давидов, "Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945", Београд 2013, стр. 181).
Подударност између појмова и речника којима се Павелић служи и њиховог идејног прототипа код Анте Старчевићевих исувише је очигледна да би захтевала посебно истицање.
Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити такође и по следећем примеру. То је писање листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још трајао први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, да су "Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру... Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа." Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском a такође и у Краљевини Југославији, чији су представници седели у избегличкој влади у Лондону.
И код Стјепана Радића, другог истакнутог масовног политичког вође хрватског народа у међуратном периоду, наилазимо на стил изражавања који без грешке потсећа на архетипску реторику Анте Старчевића. Што се тиче задњег хрватског вође од значаја, Фрање Туђмана, довољно је навести његову изјаву да се сваки дан када се пробуди захваљује Богу што му супруга није "ни Жидовка ни Српкиња." Треба ли још доказа за тријумф Старчевићеве примитивне мисли у најширим и најдубљим слојевима хрватског друштва?
И преузимање српских националних вредности, и злонамерно приказивање српских националних особина, и расна деградација Српства, и најзад отворене геноцидне претње упућене српском народу играју одређену улогу у Старчевићевом настојању да се хрватски народ психолошки припреми за задатак. Тај задатак усташе су извршиле за време Другог светског рата, а на просторима који се налазе у власти хрватске државе створене после разбијања Југославије крајем прошлог века -- он се на разне начине још увек врши.
Закључак: социјална патологија једног бедног и несретног народа
Хрватски челници одлично знају да је хронично осећање инфериорности психолошка слаба тачка код хрватског народа. Са или без разлога, Хрвати су убеђени да цео свет на њих гледа снисходљиво, да их нико не цени, а Срби поготово.
Сваки народ, као сваки појединац, настоји да стекне углед, добар глас и поштовање себи равних. То је нормално. Народ у својој историји тражи разлоге зашто би други требало да га поштују. Чак није важно ни да ли ће га други стварно поштовати. Битно је сазнање да има богату историју, испуњену великим стремљењима и достигнућима. Такво сазнање испуњава га вером у себе и самопоуздањем, па када туђе поштовање понекипут изостане, то нема трагичних психолошких последица.
Код Хрвата, ствар је сложенија. Док су околни народи хиљаду година стварали своје националне државе и установе (ма какве оне биле), или су се херојски борили за своју слободу, или су барем били неки осетан фактор на историјској позорници, Хрвати су тај дуги период провели углавном као мирни кметови, прво Мађара, затим Хабсбурговаца.
У деветнаестом столећу, мањи европски народи почели су да се буде из вековног сна наметнутог туђинским окупацијама. Сваки од њих је, претражујући своју прошлост, нашао понешто као потврду своје вредности пред суседима и пред великим народима који су словили за културније и напредније у тој епохи.  Хрвати су нашли мало тога што би могло да се пореди са тековинама околних народа. Срби су имали своју снажну средњовековну државу и легенду о Косову, Грци -- сећање на јелинску славу. Бугари су имали претензије на некадашње царство; расцепкане италијанске државице -- на културу ренесансе и, још давније, на величину Рима. У поређењу са њима, хрватска прошлост (мада у томе нема ничег срамног) није била испуњена нарочито великим делима и догађајима, а хрватска култура била је позајмљена.
Деветнаести век, век немилосрдног такмичења малих, тек еманципованих народа за самопотврду пред културном Европом, Хрвате је гурнуо у душевну кризу и оставио им у наслеђе хронични комплекс ниже вредности и импотенције.  Амбиције духовних вођа хрватског народа превазилазиле су  прескромни историјски капитал којим је хрватски народ располагао. Челници су одлучили да компензацију траже не стварањем сопствених духовних вредности, него уништењем оних чије су остварене вредности претиле да Хрвате баце у засенак.
"Отац домовине," Анте Старчевић, за све хрватске недаће бацио је кривицу на Србе, или "пасмину Славосербску," како их је називао.
Завист је тако постала полигон националне свести. Геноцид се претворио у планирано средство националне политике.
Сада је сваки Хрват, сваки "кумек," могао мирне душе да закоље сваког Србина, да га обеси о најближу врбу, или да га звизне секиром као зрео накот. Према учењу Оца домовине и његових наследника, оно што би се под нормалним околностима сматрало злочином, и за шта би гризла савест, постало је света дужност и велико дело националног самопотврђивања.
Формула је нађена.
Манипулишући код хрватског народа психолошким стањем неадекватности, хрватске вође су успеле да нормалну тежњу да се стекне поштовање околине изопаче у једну лудачку мржњу.
Та мржња се претворила у незапамћену геноцидну оргију током Другог светског рата и наставља да се исказује тамањењем и прогоном свога објекта, до данашњих дана.
Доказ тезе да у основи те мржње лежи комплекс ниже вредности у односу на Србе налазимо у дијалогу између вајара Ивана Мештровића и Поглавника НДХ Анте Павелића, објављеног у усташком гласилу "Хрватска," који излази у Аргентини, у броју за април-мај 1975. године. Разговор је, по белешци која прати текст, вођен у "банским дворима године 1943":
"Мештровић: Ви знате да ја нисам ни тренутка посумњао да ће Ниемци изгубити рат.
Павелић: Нити ја. Али да нисмо прогласили своју независну државу, сви народи би нас сматрали смећем, а не народом.
Мештровић: Зар независност значи да морамо један другог клати, ако се не слажемо?
Павелић: Народ вели: тко се не освети, тај се не посвети.
Мештровић: А шта ће бити с нама када се Балкан нама освети?
Павелић: Они су били већ увјерени да смо рођене слуге. Најприје аустријске, па онда њихове. Сигурно нас сада више поштују него прије."
Овај дијалог је богат материјалом за анализу психијатрима и социјалним психолозима. И политолозима, наравно, уколико размишљају о начинима како да се најбоље постигне "регионална стабилност." Али најважније од свега је да се Срби замисле над психом која се оцртава у овим редовима. За нормалне њуде, поштовање се стиче као награда за неку вишу моралну вредност или достигнуће. Истинско поштовање, као и љубав, психолошки је незамисливо без слободе код онога ко га даје и моралне вредности код онога коме се пружа.
Изгледа да су Хрвати једини народ на свету чије вође другачије мисле. Анте Павелић је 1943. године сматрао да Хрвати само покољем могу да обезбеде поштовање српског народа.
Даљњи коментар може се препустити психопатолозима, моралистима и криминолозима. 
 
KARGANOVIC SAJT
 
 

Свијет се дестабилизује и у процесу сучељавања два принципа, права народа на смоопредјељење и принципанеповредивости граница суверених држава. 

Нису Албанци успјели једнострано прогласити независно Косово само захваљујући њиховој жељи и организовању у том смислу, већ по најприје што су ту амбицију утиснули у осмишљен процес свјетских моћника. Можда су им они и дали инспирацију за то. 

И људско друштво има своју плиму и осеку. Најмоћнији управљају њима, а остали се прилагођавају мање или више успјешно а понекад и понеко буде и уништен. Они имају моћ у континуитету која се вијековима преноси. Настоје управљати свијетом кроз разне процесе, догађаје, пројекте. Западном Европом, па и цијелом Европом покушали су управљати кроз пројекат Европске уније. 

Код свих великих догађаја, пројеката (...СССР, СФРЈ,ЕУ...), без обзира која моћна сила их је осмислила и покренула, јавља се и друга моћна страна, која покушава „воду усмјерити на своју воденицу“.

Када су идејни творци ЕУ (онакве којом би контролисали Њемачку и остале) увидјели да преко ЕУ и Брисела не остварују своје потпуне интересе, јавила се друга страна... Њемачка је ЕУ успјела искористити за обједињавање њемачког народа, економско и политичко јачање. Они су прије свега Њемачку, преко Украјине покушали „гурнути“ у сукоб са Русијом, нису имали озбиљнији резлтат осим увођења санкција Русији. БРЕГЗИТ-ом су направили припрему за мрцварење Европске уније, којом очигледно нису остварили њихов почетни циљ. Није се успјело ни мигрантском стратегијом. Њена два могућа циља су: мобилизација миграната у евентуалном рату против Русије и дугорочно, преко доласка више десетина милиона људи из Африке и Азије, створити микс идентитет, тј. разбити суверенитет и идентитет народа Европе. Тај процес би захватио  цијели свијет, у којем би се издвојила мала елита која би господарила свијетом, којег би чинили безлични појединци. Јачање националних осјећања и коришћење референдума  у циљу остваривања права народа на самоопредјељење разориће ЕУ и изазвати сукобе у Европи. Можда мисле на тај начин ријешити питање досељеника, Арапа... ислама. Они успостављају принципе, законе, формуле, али увијек влада  сила која све то дефинише. 

У овом времену они су први по чели, и то од Косова.

У случају Шпаније и Каталоније занимљиво је сљедеће размишљање. Каталонија нема право на референдум којом би се остварила независност. Али, када централна власт Шпаније покуша спријечити процес осамостаљења насиљем (а како би другачије, јер све друго није вриједило), онда ће они подржати независну Каталонију. Па онда иду сљедећи... промјена граница Њемачке и Пољске могу донијети велике посљедице

Србија, СПЦ, породица, треба да развијају национално осјећање код људи, родољубље, да се духовно обнове, а то је најважније за српски идентитет, а економски развој може итекако да прати такву унутрашњу обнову. Такво дјелање спријечиће покушаје који долазе и споља, да се Војводина осамостали, а са друге стране оснажиће жељу и дати снагу да Срби створе државу коју ће вољети, а та држава ће бити гарант заштите српског народа и сваког појединца у њој. 

Они су они који покушавају загосподарити свијетом, који управљају свјетским догађајима, финансијским токовима, који покушавају разбити све врсте суверенитета, од државног, колективног до личног. Они који покушавају створити контролисаног, безличног појединца, анестезиране душе. Они све темеље на материјалном, а савјест умирују тиме да циљ оправдава средство. Они су антирелигиозни, они који стварају лажну религију.

Они контролишу САД, Енглеску, НАТО, већи дио Ватикана.

Ми смо и за слободу народа, религија, за њихов идентитет, и за духовну природу човјека. Нас, у овом времену може предводити Русија и зато је ваља позивати за ту историјску улогу. Свијет никада неће бити једнополаран. 

Спомињање Божијег Устројства и Промисли у овом тексту било би преамбициозно иако је оно пресудно и за разумијевање људског друштва. Због тога, често невјерујући велики интелектуалци бивају изненађени крајњим исходом неког процеса или догађаја.

Отвореним писмом Генералном секретару УН-а, Бан Ки Муну, подсјећам да је процес разбијања суверених држава почело са Косовом. Мада, у суштини, исправно би било закључити да је он отпочео разбијањем СФРЈ. У Уставу СФРЈ из 1974. године налази се реченица „Народи имају право на самоопредјељење до отцјепјељења“. Дакле, прилог „до“ прецизира да отцјепљење  није садржано управу народа које подразумијева сву врсту аутономије, али не и излазак из савезне државе. По Уставу СФРЈ из 1974, републике су имале фактички сву врсту аутономије „доотцјепљења“, али не и право на једностран излазак из савезне државе. 

И на крају сваки текст завршавам: 

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Бања Лука

05.10.2017.

Предсједник Покрета

Дане Чанковић

SSAJT SNP

Ја сам за мир, праведне, и најбоље односе Срба и Хрвата...

Лукаву и максималистичку спољну политику Хрватске, нажалост јачају неки Срби и Бошњаци, медији, па и институције у Србији и БиХ. Често у политичким тв емисијама у Српској и Србији учествују гости и из Хрватске. Они причају да је доста прошлости, злочина, ружних ствари, да требамо развијати економију, оно од чега се боље живи... градити будућност. Тако причају да српски и бошњачки тв гледаоци мисле, Боже, како су ти Хрвати у праву, добри... ма да их као мелем на рану ставим. Али, добри гости из Хрватске, зашто тако нисте причали и такву политику водили 1991, па и 1941. године? Сада, када сте остварили предност и неке циљеве усташке НДХ, идете даље. Српско питање у Хрватској је ријешено. Срби више нису конститутивни, сада су мањинска заједница – скупина. Смишљено и организовано од стране хрватске државе им је обезвријеђена имовина (Својевремено, у областима посебне животне скрби, тамо гдје су углавном Срби били власници имања, држава је формирала агенцију која је једина имала право куповања имовине од Срба, па колико им да новца; Многи Срби нису имали избора). Отето им је 40.000 станарских права (У свим новонасталим државама бивше Југославије то је право под врло повољним условима претворено у власничко; Једино у Хрватској није). Многи Срби нису добили пензије, неће никад ни добити, умрли су, да не говорим о фондовима које су пунили и Срби... За злочине над Србима готово нико није одговарао.

Срби су агресори а Хрвати жртве, и са те позиције они би да граде добре односе између Хрвата и Срба, треба још само да траже ратну одштету. Вјешто су причали о великој Србији, а изгледа да су радили на стварању велике Хрватске. У том смислу, занимљива су размишљања да је инспирација за писање Меморандума САНУ дошла из Загреба. Такав меморандум је заправо користио хрватским националистима да разбукте национализам па и шовинизам у хрватском народу. Србима такав меморандум ништа конкретно није донио. И размишљање да је инспирација за рушење цркава и џамија у БиХ током рата дошла из Загреба, има смисла. Јер је управо Загребу одговарало започињање сукоба између Срба и Бошњака. Хрватској је и те како било важно да рат пријеђе и у БиХ. Зато су регуларне хрватске јединице ушле код Брода и извршиле агресију на БиХ, и у мјесту Сијековац, 26. и 27. марта 1992. године починили злочин над Србима.

Политика Београда је за њих добра само када је поданичка, а када само мало храбрије Србија износи своје интересе, или не дај Боже брине о својим сународницима у региону, онда се то тумачи као дестабилизација читавог региона. Постоје, у суштини, двије стратегије хрватске спољне политике, и обе су на сцени, разоткривено и грубо оне изгледају укратко овако.

Мање или више отворено реализују се циљеви усташке НДХ (вјечно питање Срба, враћена монета из НДХ, куна, све се чешће чује и види усташки поздрав „За дом спремни“). Покушава се реализовати хрватски ентитет у дејтонској БиХ са жељом да се припоји Хрватској, и тако даље у стварању велике Хрватске. Хрватска актуелна политика, иако се остварују неки циљеви НДХ, јавно не говори да Република Хрватска има правни континуитет са НДХ, можда и због тога што би се очигледно могао покренути захтјев за ратну одштету. Срби су у НДХ доживјели геноцид и огромна имовина им је уништена... Свједоци смо, да у Пољској постоји иницијатива да она тражи ратну одштету од Њемачке за страдања у току Другог свјетског рата.

На такву могућу агресивну хрватску политику најбоље би било одговорити заједничким ставом Срба и Бошњака а у коначном смислу да статус Хрвата у БиХ треба везати за статус Срба у Хрватској и обрнуто. Зато што смо сви живјели у заједничкој држави, Срби у Хрватској су били конститутивни и било их је преко 900.000, а и Хрвати су у БиХ били конститутивни и било их је око 700.000. Принципи треба да важе за све, или се за њих треба борити?

Друга стратегија подразумијева да се Хрватска уз помоћ дијела Запада наметне као „чимбеник“ стабилности у региону. Политиком „Завади па владај“ она би врло вјешто учествовала и значајно утицала на политичке, економске и друге процесе у региону Балкана. Хрватска је једна од најнационалистичкијих држава у свијету са фактички једнонационалним становништвом (ријешили су питање Срба) и снажно развија свој хрватски идентитет покушавајући га укоријенити и одбацујући све оно што га сада може угрозити, па и Броза који је јако пуно помогао у стварању хрватске државе. Таква Хрватска ствара предуслове за нову улогу. Изједначава историјску улогу усташа и четника равногораца и такав став пласира у Србији и БиХ, а и Броза сада вјешто „гура“ Србима и Бошњацима – Муслиманима. Јер се са Брозом враћа идеологија, која је несумњиво имала и добрих ствари, али суштински погубна, зато што је потискивала колективни идентитет и била против Бога...

Колико хрватска политика може бити увреда за здрав разум српског народа, може се видјети на примјеру поштовања закона о једнакој заступљености оба писма, латиничног и ћириличног, приликом истицања назива градова у некадашњој Републици Хрватској. Тако су 80-их година пред Загребом стајале двије табле са натписом „Загреб“, написане различитим бојама, колико се сјећам плавом и жутом, али су зато обе биле написане латиницом. А како Хрватска води рачуна својим интересима најбоље се види по питању два моста. Мост на Сави у Градишци Хрватска већ деценијама неће да гради иако би га финансирала БиХ – Република Српска, док за Пељешки мост кажу да ће га градити по сваку цијену. Хрватска спрјечава БиХ слободан излаз на отворено море тако што оно море између два хрватска територија сматра својим територијалним водама и ту управо хоће да гради Пељешки мост.

Срби и Бошњаци – Муслимани морају да извуку поуку из досадашње хрватске политике и њеног учешћа на њихове међусобне односе. Они не треба да имају никакве посреднике у доласку до историјског договора, доброг и за једне и за друге.

И на крају сваки текст завршавам:

Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

Бања Лука,
25.09.2017.

Предсједник Покрета
Дане Чанковић

DANE SAJT

Страна 2 од 7

Правна помоћ

Преузмите stream за Ваш player!

winap windovs media tunein tunein2

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

КОНТАКТ ИНФОРМАЦИЈЕ

Телефон: 011/409 22 84

Skajp адреса:  snaga.naroda2

Email:  [email protected]