Укључење у програм - Телефон: 011/409 22 84 Скајп адреса: snaga.naroda2

naslovna paypal2

Подржите радио

Обавезно је унети износ дoнације: ДОНИРАЈТЕ ОВДЕ

:

Facebook

Пратите нас

Крвава и деструктивна операција против Југославије заузела је само једно место на дугој листи кршења међународног права од стране САД, а одмах након тога уследила је вест која јасно потврђује да се операција наставља де јуре чак и у време мира, и на оним територијама које током страшних деведесетих нису биле захваћене војним сукобима.

Тачно пре новогодишњег викенда, прошлог петка увече, држава Македонија је престала да постоји на Балкану. Парламент ове земље одобрио је закон о изменама и допунама Устава о преименовању Републике Македоније у Републику Северну Македонију. Дакле, услов ЕУ и НАТО-а, представљен чланом ових организација Грчке, био је задовољен. Спор око имена трајао је годинама и он је отежавао укључивање Македоније у западне интеграционе процесе, тако неопходне… Македонији? Не, не њој већ Западу.

Очигледно, одлука донета у Скопљу није њено унутрашње питање. Исход спора снажно је повезан са водећом улогом западних лидера, а последице неминовно утичу на цели регион Балкана. Посебно је интересантан положај Србије — највећа југословенска држава поштује принцип војне неутралности, и очигледно није случајно да је систематски окружена државама чланицама НАТО-а.

Подсетимо се да у септембру 2018. године у Македонији није успео референдум о преименовању земље. Бројне грађанске акције и низак одзив, заправо су постали синоним за одговор „не“ на отворено манипулативно питање „три у једном“: «Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО, уз прихватање Споразума Републике Македоније и Републике Грчке?»

Тако је владајућа коалиција у Македонији, коју је предводио премијер Зоран Заев, игнорисала осим бојкота председника Ђорђа Иванова и широко заступљену опозицију, и резултате народног референдума.

Стога, коментари балканских стручњака с цитатима као што су «Држава Македонија је престала да постоји» нису само наслови дати да би привукли читаоце. Ради се о изменама у Основном закону које категорички не подржава већина становништва. Али их зато жестоко подржавају западни ментори и утицајни албански лобисти.

У Србији, највећем суседу Македоније и кључном играчу на Балкану, такав потез су оценили као сада већ неопозиву предају суверенитета земље, коју већ годинама руше (не)унутрашње политичке размирице.

«Пљуште честитке из Брисела — седишта окупационих господара који су кумовали «историјском споразуму» који је означио почетак краја Македоније. Јенса Столтенберга, Ангелу Меркел и Федерику Могерини не занима што је преко 70% Македонаца рекло не издаји земље — њима су пуна уста демократије само по потреби, а вечерас потребе за демократијом нема. Вечерас слави безакоње», тако је српски политичар Данијел Игрец прокоментарисао преименовање Македоније.

Албанци задовољно трљају руке — Македонија је управо срушила Устав — једини преостали темељ на којем је почивала њена самосталност и који је уједно био и њен последњи браник пред насртајима великоалбанских и атлантских звери.

Македонија је мртва, њено утапање у НАТО мочвару само је још питање времена, а источна граница «Велике Албаније» постаје све видљивија.

Позивање на албанске изворе модерне македонске политике такође је оправдано очигледно. Моћ Зорана Заева чврсто се ослања на савез са албанским странкама. Чак и позитивна реакција Заева на идеју албанског колеге Едија Раме да отвори границе између балканских земаља у којима живи велики проценат албанског становништва, изазвала је страх међу балканским стручњацима.

Историчар Немања Старовић рекао је за «Новости» да изјава македонског премијера Зорана Заева нимало не изненађује, имајући у виду то да је његова коалиција управо и формирана на бази тзв. Тиранске платформе, која у себи садржи великоалбанске претензије.

Поставља се природно питање. Да ли је Македонија, економски слаба, преплављена протестима и политичким размирицама, географским и националним неспоразумима, толико потребна ЕУ и НАТО-у, да је њено прикључивање вредно ризика нове конфликтне ситуације на Балкану?

Овде, пример Црне Горе, која је прије две године увучена у НАТО, упркос масовним протестима грађана и тоталитарној мафијашкој влади, не може бити прикладнији. Географски положај ове земље — приступ мору и војно-неутралној Србији, која је и политички савезник Русије — показао се важнијим од демократског права становништва на независну одлуку о судбини њихове земље.

Разлика између Црне Горе и Македоније је само у томе што Црногорцима није било дозвољено да одрже референдум о уласку у НАТО, а у Македонији је одржан, и након тога игнорисан.

Македонија, такође није од практичног интереса за западне блокове. Увоз робе, употреба живе војне силе за мировне мисије — ова питања, наравно, треба да се тичу локалног становништва, и није случајно да контрадикције изазивају тако живу реакцију грађана. Ипак, геополитички значај догађаја на Балкану лежи управо у покушајима НАТО-а на челу са САД да успоставе и учврсте доминацију на Балкану.

Присуство Американаца у региону, који, осим ироније ради, повремено покушавају да уплаше локалну «руку Москве», је заиста велико. Након распада Југославије, све републике — фрагменти ове земље су на различите начине дошли под утицај (тада) хегемона — политичке, економске, информативне. Најтежи део је био Србија; рат, санкције, НАТО бомбардовање 1999. године, одвајање дела територије — Косово и Метохија, прва наранџаста револуција и марионетске прозападне владине године, масовна антисрпска информативна кампања. Освртом на ову листу чињеница, које су познате сваком Србину, јасно је да је непрофесионално кривити Русију за антизападно расположење овог народа.

И рат, овог пута другим методама, се наставља. Самопроглашена «Република Косово» која има отворену политичку и техничку помоћ САД најавила је формирање војске. Појава „велике Албаније“ изазива реакције. Европска унија тражи од Србије, која није чланица ЕУ, да усклади своју спољну политику, која се у већини случајева односи на њене односе са Русијом. Земље НАТО-а је буквално опкољавају са свих страна, и то није обична фраза; ако Македонија постане чланица савеза, само ће Босна и Херцеговина, захваљујући политичкој моћи Републике Српске, бити једини војно неутрални сусед Србије.

Њуз фронт

111nf737 154 768x474

Изасланик председника Републике Србије и врховног команданта Војске Србије Никола Селаковић свечано је вечерас отворио изложбу „Тамо далеко 1918–2018” у Малој галерији београдског Дома Војске.

Отварајући изложбу, изасланик председника Селаковић истакао је да је реч о специфичној изложби која је дело људи које краси велики ентузијазам, љубав према отаџбини и велико поштовање према прецима, захваљујући којима и они постоје.

– Када говоримо о том великом времену, тешко је изабрати онај тренутак који би издвојио у мору догађаја који су били у раздобљу од половине септембра до почетака децембра 1918. године значајни за историју нашега народа. У том периоду, у различитим крајевима на нашем српском етничком простору, али и на простору који су заузимали и други југословенски народи, донесене су одлуке у којима су два имена, односно, једно име и један назив били неизостани њихов део – назив Србија и име краљ Петар Први Карађорђевић. То је била она есенција и они делови одлука о уједињењу са Србијом, које су доносили Срби у различитим крајевима у којима су тада живели. Тог 27. новембра 1918. године збор у Котору донео је одлуку о признавању Петра Првог Карађорђевића за свог суверена, односно, за свога владаоца, нагласио је Селаковић, додајући да је пре тога владалац Боке био аустроугарски цар Карло Хабзбуршки, а пре њега Фрањо Јосиф.

Подсећајући на године које су за наш народ, државу и културу од изузетно великог значаја, Селаковић је указао на ту јединствену етничку, историјску, културну и правну вертикалу која је одлика овог простора, али и људи који су живели на њему.

 

– Вечерашњом изложбом ми се одужујемо оним великим синовима нашег народа, који су пре сто година, храброшћу својих руку, својом памећу, силином свога срца и оружја, донели Боки и том делу нашег приморја слободу, дуго жељену слободу. Најдрагоценији део ове изложбе је управо чињеница да су овде пописана и исписана имена свих тих храбрих хероја који су положили своје животе на олтар отаџбине и олтар српства, нагласио је Селаковић, одајући ауторима поставке велико признање јер су сопственим ентузијазмом показали колико свако од нас може да допринесе оживљавању сећања на људе који су дали оно што су највише и најсветије имали да бисмо ми данас живели у бољем окружењу и са више слободе него што су то имали они сами.

 

Говорећи о значају Великог рата, Селаковић је подсетио да је тај рат из српског народа извукао есенцију оног најбољег што је у нама постојало, додајући да је то рат у коме се за српског војника није могла везати ни једна једина нечиста ствар и у коме су до изражаја дошли храброст и достојанство у мучеништву, али и хуманост, људскост и човечност, чак и према непријатељу коме је то недостајало.



Према речима историчара Александара Раковића, који је говорио о изложби, две хиљаде Бокеља ратовало је у војсци Краљевине Србије, 500 је прешло Албанију. Они су дали, додао је Ранковић, велики допринос српском ослобођењу и уједињењу, што не смемо да заборавимо, као ни велике жртве које су сви Срби дали без обзира из ког краја српске земље, посебно наглашавајући снагу срског војника при пробоју Солунског фронта.

Обраћајући се име ауторског тима, Гојко Раичевић је истакао да је изложба која је вечерас отворена део ширег пројекта „Сто година поноса и славе“, која је настојање да се одужимо нашим прецима на слободи и достојанству које су нам дали.

Својом формом, додао је он, изложба приближава дух једног славног времена кроз које су прошли приморци Бокељи.

Дочаравајући дух српског народа у Црној Гори и Србији тог времена, ова изложбена поставка на једном месту обједињује елементе који су по много чему јединствени и необични. Посетиоци Дома војске у овој занимљивој поставци могу да погледају и спискове добровољаца из Боке, приче о локалним херојима, као и одломке родољубивих песама, аутентичне фотографије, изабрана сведочења, анегдоте, говоре сакупљене у својеврстан алманах „Мале новине”, сведочанство о стваралаштву наших предака.

Чувајући сећање на судбину и жртву наших славних предака, Марко Кентера, Немања Куљача, Маринко Лугоња и Гојко Раичевић припремили су ову изложбу под окриљем агенције „Типон“ из Београда, Удружења за неговање традиције и културе ваљевског краја и портала ИН4С.

 

Изложба настала уз благослов епископа ваљевског Милутина, на дан почетка пробоја Солунског фронта – 15. септембра, истовремено је отворена у Херцег Новом, Ваљеву и Норт Порту на Флориди, од када почиње „светску турнеју“ у местима где живи наш народ. У оквиру обележавања јубилеја 100 година од победе у Великом рату дала је печат и званичној церемонији Дана подизања српске заставе на Белој кући, 28. јула у Вашингтону.

 

За све посетиоце Мале галерије београдског Дома Војске, изложба ће бити отворена до 13. децембра 2018. године.

GOJKO IZLOZBA

У Бања Луци је, 26. новембра, ове године у организацији СНП – Избор је наш и Источноевропске организације за заштиту Православља из Украјине, одржан међународни симпозијум на тему великих, актуелних изазова, који искушавају читав православни свијет и све помјесне Цркве. Под насловом „Православље – српски идентитет“. На скупу су говорили истакнути сручњаци и аналитичари, представљајући разне димензије међуодноса вјере, Цркве и политике. Свој прилог овој теми дали су: Олег Денисов (Предсједник Источноевропске организације за заштиту православља), Дане Чанковић (предсједник СНП – Избор је наш), Жељко Будимир (професор Факултета политичких наука),  Олег Солдат (Филозофски факултет БЛ), Драгослав Бокан („Институт за националну стратегију“ из Новог Сада), Владан Глишић (Народна Мрежа, Србија),  професор Милорад Стаменовић (Србија) јереј Миладин Митровић (руководилац Императорског Палестинског Православног друштва у Р. Српској), Адвокат Небојша Пантић (Императорско Палестинско Православно друштво у Р. Српској), Игуман Рафаило (Бољевић).

Чини се да је овај и овакав симпозијум, одржан у просторијама Академије Наука и Умјетности Републике Српске, у много чему појаснио дешавања у оном дијелу свијета у коме живе православни вјерници, а посебно у вези неканонских поступака Цариградског патријарха Вартоломеја у случају Украјинске православне цркве и њеног односа са Московском Патријаршијом. У распону од правног и историјског прилаза кобном расколу између Цариградске и свих осталих православних Патријаршија, па до промишљања „односа вјере и националног идентитета“, дат је нов допринос стручном и објективном тумачењу актуелног стања у православном свијету.

Не бјежећи од тежине оваквог задатка, ми смо успјели да на једном мјесту, у срцу Републике Српске окупимо мислеће људе и значајне интелектуалце из разних научних и стратешких институција и организација, и покажемо да истина о Православљу данас и јединство међу помјесним православним Црквама побјеђују сва искушења и веома опасне покушаје политичке злоупотребе Цариградске Патријаршије, која је прва међу једнакима.

Укратко ћемо изнијети ставове, мишљења и анализе које су дале печат међународној конференцији.

У Сједињеним Америчким Државама сматрају да је потребно уложити максималне напоре да се обезбиједи широко међународно признање одлука које је донијео Синод Константинопољке Цркве у мјесецу октобру, а које се односе на питање Цркве у Украјини. Представници Стејт Департмента, који се активно баве овом темом, траже од државних власти православних земаља које се налазе под утицајем Вашингтона да изврше притисак на поглаваре својих Цркава, и да их убиједе да у конфликту између Константинопоља и Москве, стану на страну Константинопоља.

Патријарх Вартоломеј наступајући са позиције „Православног Папе“, бави се искључиво лобирањем интереса Америке, која посредством остварења својих користољубивих интереса, активно утиче на процесе који се дешавају унутар цијеле Православне Цркве. Као видљив знак такве узајамно користољубиве сарадње између Васељенског Патријарха и Вашингтона, свједочи и постављање америчког држављанина Томаса Илиополиса за члана централног извршног комитета Међународног обједињења православних скаута DEMOS, човјека који по својим квалитетима и ауторитету, не испуњава основне нормативе који су неопходни за ступање на ову дужност. Зато са друге стране Томас Илиополис представља изузетно утицајне кругове у Америчком руководству, који показују велико интересовање за сарадњу са DEMOS,-ом, видјећи на такав начин могућност да кроз ту сарадњу утичу на ситуацију у Православном свијету.

Православни народи данас више него икада осјећају потребу да заштите своје интересе. Сценарио између Константинопољског Патријарха и украјинских расколника, може бити погубан и за слабљење контроле над собственим канонским територијама других Помјесних Цркава.

Поглавари Помјесних Православних Цркава треба да схвате колико је важно да убједе политичка руководства својих држава да се уздрже од активне подршке црквене аутокефалије за Украјину, необазирући се на притиске који долазе из Америке и од стране кијевскога режима.

Изузетно позитивна и охрабрујућа је чињеница да се деструктивна активност Патријарха Вартоломеја у Украјини нема једнодушну подршку код Помјесних Православних Цркава. Упоредо са Патријархом Српске Православне Цркве, поглавари Антиохијске, Александријске, а такође и Бугарске, Румунске и Грузијске Православне Цркве позвали су Константинопољ, да повуче своје одлуке, коју су погубне за цијелу Православну Цркву. Ни у ком случају не смије се пропустити прилика да се заустави овај надолазећи расколнички процес који су запустили Вашингтон и Кијев. Због свега тога, ова тешка ситуација може бити рјешена само на свеопштем Православном Сабору. Призив да се он сазове такође је био инициран и од стране Српске Православне Цркве на засједању Архијерејскога Сабора ос 6-7 новембра ове године.

Руководство неканонске Македонске Цркве са великом надом прихвата одлуку Патријарха Вартоломеја да дарује аутокефалију Улрајинској Православној Цркви и да скине анатему са украјинских расколника Филарета и Макарија. У Скопљу сматрају да следећи корак после давања аутокефалије Кијеву, иде и процес давања независности Цркве у Македонији.

Руководство неканонске Македонске Цркве рачуна да ће се питање аутокефалије почети рјешавати одмах послије рјешења државног спора између Грчке и Македоније о називу последње. На такав би начин Македонци добили признање од стране Константинопоља под називом «Охридска Архиепископија». Расколницима је већ обећана широка подршка од стране Вашингтона, који на такав начин жели дестабилизацију у СПЦ и на Балкану.

Предсједник Покрета „Избор је наш“, Дане Чанковић, истакао је да постоји противрелигиозни и противправославни свјетски центар моћи који у значајној мјери управља САД-ом, Енглеском, НАТО-ом, па чак и дијелом Ватикана. Тај центар свјетске моћи покушава да уништи православне народе, прије свега српски и руски, не зато што су они највећи на Балкану, односно руски међу највећим на свијету, већ зато што се њихов систем вриједности и идентитет заснива на Православљу у којем се чува Истина Христова. Уколико би био суштински промијењен идентитет и та два народа се одрекла Православља, одмах би и спласнуо удар на њих, али би тада и изгубили најсветију и најзначајнију историјску улогу коју имају у људској историји.

Чанковић је додао да се кроз времена воде два процеса. Један у којем Православље даје свој печат националним идентитетима и ствара од човјека личност која спознаје Истину и најдубљи смисао. Човјека који је слободан и има храбрости и мотив да слободу одбрани. Други процес је разбијање Православља како би се дошло до човјека без личности, анестезиране душе, који се лако покорава и прихвата лажни систем вриједности. Такав, њихов човјек, девијантне личности, лако се опљачка, отимају му се природна богатства која му припадају и као појединцу и као колективитету.

Та два правца носе у себи два суштинска става која се суочавају, душа је бесмртна и она то није. Став о бесмртности душе даје човјеку вјечну наду и најдубљи смисао који га наводи на добро делање. А ако душа није бесмртна онда је све бесмислено па и сам живот и у таквом бесмисленом животу човјек се наводи на накарадност, изопаченост, на свако зло. У таквом бесмислу лако се губи Истина и слобода, јер човјек нема живе енергије, наде и Божије благодати да се одупре злу.

Православље, као христоцентрични доживљај свијета, у српском народу се покушава, и преко медија, потиснути суптилним наметањем српске митологије и потенцирањем важности српске историје прије Христа, а све у циљу Његовог неспомињања. При томе се не сматра да се не треба познавати и таква историја, али у оној мјери која по важности заслужује. Одговор на све покушаје разбијања Православља јесте у учвршћивању јединства у Православљу и стварању савеза православних држава.

Предсједник Источноевропске организације за заштиту православља, Олег Денисов je предложио да треба формирати организације које би се на правним начелима бавиле заштитом православних хришћана. Често организовати скупове на којима би прихватали одређене закључке и резолуције и такве закључке и резолуције слати помјесним православним црквама, да би оне на основу наших неких иницијатива можда већ прихватале неке одлуке и рјешења. „Ми смо спремни да све оно што се данас овдје договоримо и прихватимо било какве одлуке резолуције укључимо наш блок рада према Васељенском пратријарху Вартоломеју и решењу питања. Ми би  хтјели да покажемо помјесним православним црквама да суд са Васељенским патријархом Вартоломејом изван оквира канонскога права потпуно је бесмислен. Не желимо да се једни православни хрићшани суде са другим православним хришћанима. Ми видимо рјешење ове ситуације да овај сукоб који се дешава код нас буде ријешен кроз призму канонскога суда који би био сазван из свих помјесних православних цркава и ако тај суд не можемо да створимо у крајњем случају би било довољно кад би све помјесне православне цркве званично опредијелиле свој однос према овом проблему макар на нивоу одлуке свештеног синода своје цркве.“, истакао је господин Денисов.

Адв.Владан Глишић (у име „Народне мреже“ из Србије) нагласио је да је светосавље основни стуб српског националног идентитета и светосавље као такво није никаква идеологија или етнофилетизам већ српским духом изречено православеље, православље као једино истинско хришћанство. Полазећи од тога, јасно је да је свако угрожавање православља удар и на српски идентитет. То је случај и са дешавањима поводом неканонског понашања цариградског патријарха Вартоломеја у погледу Цркве у Украјини. Међутим, најбољи начин супротстављања таквом понашању, иза кога стоји политика САД (као представника хиперкапиталистичке цивилизације која је овладала светом и води га у потпуну пропаст) јесте објављивање борбе за успостављање православне цивилизације у свету, цивилизације коју ће водити Русија и која ће донети ослобођење целом човечансту.

Бања Лука,                                                                                      Предсједник Покрета

05.12.2018.                                                                                             Дане Чанковић    

KONFERENCIJA SAJT

У урганизацији Удружења новинара Бугарске, у Софији је у уторак, 4. децембра'18. одржана Међународна Конференција Новинара, на тему: „Улога новинара у глобалном фалсификовању истине“! Поднесени реферати и дискусија, били су својеврсна побуна због новинарства данас које је изгубило своју улогу и постало пропаганда у рукама моћника, њиховог капитала и интереса, што за собом оставља трагичне и несагледиве последице! На скупу су били новинари из: Бугарске, Велике Британије, Грузије, Македоније, Немачке, Пољске, Русије, Сирије, Црне Горе и других. Сваку државу представљао је по један новинар, осим Бугарску, која је била представљена са више новинара и руководством Удружења новинара Бугарске. Србију је на овој Конференцији представљала новинарка Милијана Балетић, чији реферат преносимо у целини.

 

         НОВИНАРСТВО – ЗЛОУПОТРЕБА ПРОФЕСИЈЕ

 

         Поштоване колеге!

         Када сам села да напишем ову моју реч, коју ћу данас пред вама прочитати, имала сам проблем, одакле кренути, шта поменути, а шта изоставити из свеукупности унутрашњих и светских процеса, који се преплићу кроз наше појединачне судбине и судбине целих народа – од којих су новинар и новинарство неодвојиви?!

         Колико је, за данашњу моћ и победу, и то – од глобалног до локалног нивоа – битно новинарство – најбоље се види када се открије капитал који стоји иза утицајних медија. То може и другачије да се каже – када чујете и прочитате информацију коју пласира одређени медиј – одмах знате чији капитал, тј. интерес, иза њега стоји?! Ова спознаја истовремено говори – и о снази и о суноврату наше професије?! Ево зашто!

           Од оне некадашње улоге новинарства, које је било будно око над државним системима и светским процесима, коректив снази моћника и звоно за узбуну народу над којим се надвија опасност – данас је слушкиња онима који су некада од њега стрепели?!

         Глобалистички канцер који метастазира кроз све сегменте друштвених процеса – тече кроз микрофоне и пера његових пропагатора, који су од ове наше, некада часне професије, задржали само име?! Чак су их – ради обмане плебса – унапредили у звање – „независни новинари“ – алиби иза којег се скривају, како би им превара била успешнија?!

         У глобалистичком походу на свет – исконске вредности, и све остало – сведени су на ниво проституције?! Ко више плати – томе се прода?! Да ли му продате себе, историју, територију, истину, народ... – свеједно – тргује се бешчасно са оним са чим частан човек не тргује!

         Најбоље објашњење испроституисаног времена у којем живимо можемо сагледати пратећи кроз прошлост до данашњих дана појам патриотизма. Кроз историју, увек је патриотизам значио исто – понос, част, узор и славу, као што је и издаја свога народа, државе, истине... подразумевала – бешчашће, срамоту и казну! У овом времену глобалистичке окупације, под чијим притиском се врши промена свести народа, имамо карактеристичну замену теза, тако да – оно чега се некада стидело данас служи за понос, а оно чиме се некада поносило, данас се тога стиде?! Како би лакше владао плебсом, наш окупатор је под ову дефиницију замене теза на прво место препаковао категорију патриотизма и издаје?! Тако данас, они „продани“ из наше бранше, ослобођени осећја стида због својих „дела“ – поносно пропагирају интересе својих газда?!

         Овом тржишту бешчашћа, скоро да ни један једини сегмент друштва није умакао, а зашто би онда новинарство! Оно, не да није утекло, чак је, од свих професија које су захваћене болестима данашњице, највише и страдало! Прво је и подлегло, јер – без власти над информацијом – тешко да се и осваја и задржава моћ?! Зато су моћници покуповали нашу браншу, као своју логистичку подршку! Новинарство је, у оном смислу свог изворног значења – уз изузетак часних појединаца и појава – постало нечасни мегафон у рукама оних који највише плаћају! На том тржишту, само два услова је требало да испуне – да знају и да су нечасни! Тако је новинарство погинуло под благодетима бескрупулозног капитала!

         Сваки окупатор тежи да има потпуну окупацију окупиране државе, народа, супротног табора...! На свим тим „бојним пољима“, данас је саставни део – пропаганда и пропагандни рат! Он, без „војске“ зване новинари – не би могао да постоји! За ту работу, од припреме до коначне победе, они су задужени! Јер, нема те окупације, тога пендрека, чизме и тенкова који су јачи од испранога мозга народа! Тек када народу потпуно „урадите“ мозак – он је коначно побеђен! Е, овај задатак данас покривају „војници“ звани – „независни новинари“! Иначе, на том послу, њима не треба неки посебан напор нити истраживачко новинарство! Њихово је само да зналачки баратају са већ припремљеном пропагандом, професионално је сложе у форму истине и новинарски калуп – пласирају народу и наведу га на страну која одговара њиховим газдама! Ови „независни“ су најубојитије оружје у рукама непријатеља, које истовремено и убија и оставља жртву у животу! Они, директно у главу, из свих микрофона и пера туку – док плебсу не преперу и препарирају мозак, да он, не само што је онеспособљен да пружи отпор своме непријатељу, него се и претвори у снагу која се – жестоко за њега бори – убеђен да се бори за себе?! Овај, још један корак даље – стање обожавања свога непријатеља – познат је у психологији као Стокхолмски синдром?!                

         Наравно, пропаганда је зналачки спаковано оружје од којег увек страдају слабији. И у оквиру истог друштва у судару кланова супростављених интереса моћнији односе победу! На глобалном простору – у бескрупулозним империјалистичким интервенцијама на суверене државе, зарад њихових војних, финансијских и политичких интереса – по правилу, страдају мали народи! Ломе их, поигравају се с њима, окрећу једне против других, колонизирају, потчињавају, гурају у ратове и гибенија, разбијају им, па поново склапају, државе – и кроје им границе по своме интересу!

         Разарају им идентитет, чупају корен, претварају их у безличну масу звану грађани, космополити, интернационалисти... све, само да не буду оно што јесу! А себи су оставили право на корен, вертикалу, идентитет, посебност, узор, мит...! Они себи мит, тамо где га немају – и измисле?! Малим народима краду, скидају, отимају, уништавају мит као мрежу златних нити које га од настанка кроз историју држе на окупу! Позивају их да „прихвате реалност, гледају у будућност...“ све уз мантру „нећу прошлост, хоћу будућност“! Јер, народ без прошлости, свог тла, завета предака, светиња – нема обавеза, нема свог идентитета, нема корена, нема шта да брани – осим да припадне ономе ко наиђе?!

           Е, за све ове работе – данас су потребни „новинари“, који на тржишту носе високу цену – и још им на челу пише да су „независни“?!

         Усавршеност „независног новинарства“ – до перфекције – најбоље се види у обојеним револуцијама којима су ударили на народе, државе и регионе на које су се намерили! Једна, од тих првих жртава оваквог „независног новинарства“ била је Југославија – која је постојала на простору одакле долазим, а која је '90-тих година разорена у крвавом грађанско-верском рату! Са таквом пропагандом, пласираном из, претходно инсталираних, „сорошомедија“, као и из моћних медијских центара Запада – са којом се наш, успавани, народ срео, он – не да се није супротставио окупационој пропаганди – он је руку у ватру гурао за сваку „истину“ коју су изговорили – њему тада први пут предочени – „независни“ новинари....?!

           Супротставити се овој окупаторовој логистици – равно је улози хране бачене пред гладне псе! Нико не може тако да вас растргне, као гладна, удомљена пашчад која брани своје зделе које су им газде напуниле?! Ова истина – најбоље се искуси на својој кожи – ја сам кроз њу прошла!

           Мимо ових „независних“, има изузетних, високопрофесионалних новинара, али – не испуњавају онај други критеријум – нису нечасни! За њих, не да се не отимају него – средства не бирају да их из новинарства уклоне!

             Знам, да ће „независни“ ово што сам сад рекла прво напасти и подвести под флоскулу – нема оних који о себи лоше говоре! Међутим, најлакше се установи да ли сте на правој или погрешној страни, на основу тога: да ли ваше дело хвале или нападају – проверени пријатељи вашег народа и истине, или – проверени непријатељи!

           У малим окупираним државама, на делу је још један облик урушеног новинарства и те како заслужан за суноврат наше професије! Тамо је, ради привида да се може чути и друго мишљење и то, по правилу, оно које народ негде дубоко осећа као истину – новинарство препуштено аматерима! Њима је, тако незнавеним, неспретним, неспособним, а надобудним – остављено да „владају“ у овој изузетно захтевној области – на опште задовољство „независних“ и њихових газда?! Они имају дуплу улогу – да, како-тако „избуше“ балон незадовољства народа да не експлодира, јер – ипак се негде чује и друго мишљење! И друго – начин на који они то раде – толико је приземан – да је сваког појединца срамота да се идентификује са оним што они бране и заступају?! Тако је – уз помоћ нечасних и уз помоћ аматера – право новинарство убијено!                

           Поштоване колеге, не бих хтела да ову моју реч доживите као кукњаву. Ово је само моје виђење новинарства данас. Ја сам свесна да слободу нико никоме никада није поклонио и ако је хоћете – за њу се морате изборити! Међутим, како да часни појединци, који су ту и тамо остали, сами, голих руку, добију ову битку? Како излечити новинарство и дићи га из мртвих?! Тешко – без организованог, дебело материјално подржаног, правог новинарства и новинара! Али, где да слаби – од појединаца, група до окупираних народа – нађу та „леђа“ и та средства, која ће истином професионалног новинара – надјачати дебело плаћене и заштићене окупаторове (ма шта то значило) пропагандисте – подведене под ону познату скривалицу – „независни новинари“ ?! Само, ако у овом правцу, успемо нешто да урадимо – овај скуп ће имати смисла!

Хвала на указаној пажњи!                                                   Милијана Балетић

                                                                                     -----------------------------------------

У Софији, 4. децембра 2018.                                    Новинарка из Републике Србије

MILIJANA KONFERENCIJA

Емисија - ВЕДРИНЕ са Вељом- на радију Снага Народа! Сваког петка од 11:00h .
Актуелне теме, занимљиви гости уз укључења слушалаца уживо. Ми ведримо што други облаче. Емисија у копродукцији Снаге Народа и Радија Ведро.
Телефон за укључење: 011/409-2284
Скајп адреса: snaga.naroda2

VEDRINE SAJT

Правна помоћ

Преузмите stream за Ваш player!

winap windovs media tunein tunein2

ПРЕПОРУЧУЈЕМО

КОНТАКТ ИНФОРМАЦИЈЕ

Телефон: 011/409 22 84

Skajp адреса:  snaga.naroda2

Email:  [email protected]